One in a million

Chapter 9

Paris's P.O.V.

Otvorila sam vrata te izasla iz Justinovog auta. Ubrzo je i on izasao te zakljucao auto.

Hodala sam pored njega ispravljenih ledja i podignute glave. Zvuk mojih stikla je odzvanjao iza mene sto je mojim usima stvaralo tako prijatan zvuk.Nisu bile jako visoke, vec onako taman.

Otvorio je vrata te smo usli u kafic. Cudno je to da kada god sam sa njim, devojke blene u njega. Mislim, lep je on, ali opet sta ja znam.

Seli smo za neki sto u cosku pored velikog staklenog zida(ili ogromnog prozora xd) odakle se video cvetnjak u kome su preovladavale ruze. Bilo je tu i malo igraliste na kome se igralo nekoliko dece.

"Sta zelite da narucite?" Do nas je dosla konobarica te nas pristojno upitala svu pozornost prebacujuci na Justina.

Aloo zeno, I ja postojim -.-

Justin je pogledao u mene dajuci joj do znanja da cu ja naruciti prva. Yeah bitch, fuck off

Sta je sa mnom?

"Am, ja cu naruciti... Ness kafu" Pogledala sam u Justina, ne obracajuci paznju na ovu curu. Dvoje mogu igrati ovu igru, i da, Justin je moj.

Pokusavam se posvadjati sa njom? Zapravo deluje kao dobra cura, uopste ne znam zasto se ovako ponasam.

Jesam ja to upravo u sebi rekla "Justin je moj"? Okej, definitivno trebam na lecenje.

On je narucio gorku kafu. I ova je otisla.

"Iskreno, iznenadila si me kada si rekla da zelis na pice. Prosle onoga prosle nedelje, sta si mi sve rekla..." Nasmejao se. Iz svoga dzepa je na sto izvadio telefon, cigarete i novcanik.

"Nemoj se radovati dzabe. Ovo je iskljucivo iz razloga sto bih bila sama u stanu, kao i obicno." Prevrnula sam ocima. Nisam htela da pomisli da sam promenila misljenje o njemu ili bilo sta drugo. Uostalom ni nemam misljenje o njemu.

Ne znam zasto stalno spominjem to ga ne poznajem. Uglavnom kad ljude upoznam vec sutradan su mi kao da se znamo 100 godina.

Ali znate, ja nisam od onih osoba koja ima 1000 bffa. Imam dosta prijatelja, ali na prstima jedne ruke mogu nabrojati osobe kojima mogu bas sve reci i kojima verujem.

"Oh, imas svoj stan? Sama zivis?" Iscudjeno je upitao te me tako trgnuo iz misli.

"Jok, imam svoj stan a zivim sa roditeljima." Sarkasticno sam rekla. "Da, zivim sama"

"Lepo" Nasmejao se. Opet. Hoce li prestati? Ne kontam zasto se stalno smesi -.-

"Izvolite." Ona cura od malopre je donela nase kafe te se okrenula i otisla.

"Am, cime se ti bavis?" Zapocela sam razgovor, okej, zapravo ni ne znam.

"Ne bitno"Odmahnuo je glavom.

"Aha, dobro. Samo sam pitala." Samo je nezainteresovano klimnuo glavom. Ok?

Zamisljeno je gledao ka napolju. Izgledalo je kao da promatra nekoga, dok se na njegovom licu nalazio maleni osmeh. Znam, on se uvek smesi k'o neki kreten, ali ovaj osmeh je bio nekako lepsi, onako iskren.

Posto je gledao na stranu koja se nalazila iza mene lagano sam se okrenula prateci njegov pogled. Onda sam ugledala malu devojcicu u roze jakni kako se igra na igralistu. Imala je oko 2-3 godine, jako mala.