One in a million

Chapter 15

Paris's P.O.V.

''To je rekao?'' Pocela sam se glasno smejati pre nego sto sam otpila jos jedan gutljaj kole.

''Da.'' I on se smejao, cak glasnije. Uzeo je jos jedan pomfrit i stavio ga u usta.

''Iskreno ja bih mu lupila samar.'' Polizala sam donju usnicu na kojoj je bilo malo soli. Obozavam kada su jela slana.

''Mislis da mi to nije palo na pamet?'' Podigao je desnu obrvu. Vec sam vam rekla, ali neodoljiv je kada to uradi.

Sedimo u Mc-u i jedemo. Logicno, sta bi drugo ovde radili.

Ismejala sam se za 69 zivota. Pocinje mi se svidjati njegov smisao za humor. A povrh svega i ako kaze nesto sto nije smesno, kada se on nasmeje, ja se opet nasmejem. Valjda nacinu na koji se on smeje ili stagod.

Tuzno sam uzela i poslednji pomfrit koji se nalazio ispred mene te ga zalila kolom koju sam ispila do kraja.

''Idemo?'' Potvrdno sam klimnula glavom na Justinovo pitanje.

Prosla sam pored njega te krenula znajuci da me prati. Mislim da znam gde on sada gleda i zbog toga sam se trudila sto pravilnije hodati.

''Gde si stavio auto?''Okrenula sam se prema njemu nakon sto sam nekoliko puta presla po celom parkingu.

''Tamo.'' Prstom je pokazao na levu stranu te sam uocila auto kojim smo dosli.

Setila sam se dana kada sam ga prvi put videla. To je bilo ovde. U ovom trznom centru.

Da, znam o cemu mislite. Medjutim, nismo dosli ovde da kupujemo, vec da jedemo posto je McDonald's u trznom centru. To je jos jedan razlog zasto cesto idem u shopping sa Ellie.

''Jel se secas da smo se ovde upoznali?'' Upitala sam ga sa nekim blesavim osmehom.

''Da.'' Klimnuo je glavom. ''Secam se.''

''Mogu misliti sta si pomislio o meni tada...'' Odmahnula sam rukom.

''Oh, nemas pojma.'' Nasmejao se.

''Hvala Bogu to se promenilo. Zar ne?'' Podignula sam obrve.

''Jeste.''

''Steta.'' Slegnula sam ramenima. ''Moje misljenje o tebi se i nije mnogo promenilo.''Napucila sam se na kratko praveci neku sklj facu.

''Oh je li?'' Uozbiljio se. Bilo mu je krivo malo.

''Awwww.'' Zagrlila sam ga od nazad kada je malo ubrzao. ''Salim se.''

''Bolje.'' Osetila sam osmeh na njegovom licu.

Dosli smo do auta konacno, te smo usli unutra.

''Jel moras kuci?'' Pogledao me je pre nego sto je kljuc obacio u kontakt bravu.

''Ne zivim sa roditeljima koji ce proveravati jesam stigla kuci na vreme.'' Prevrnula sam ocima.

''Ma znam, nego... Imam u blizini stan, pa ako zelis da odemo do tamo.''

''Ouu...'' Iznenadila sam se. Nisam ocekivala da ce me zvati u stan, mislim ko zna sta se tamo moze desiti.

Pre bih rekla da ti zelis da se nesto desi, nego da ce se desiti.

Oh, moja podsvest me ponekad bas nervira. Cuj ponekad, uvek.

''Mislis zivis ovde?'' Upitno sam ga pogledala.

''Ne.'' Odmahnuo je glavom, zbunjeno sam ga pogledala pa je dodao. ''Zivim u kuci, na drugom delu L.A.-a, a ovde imam stan.''

''Zasto? Mislim sto ce ti toliko, delis kucu sa nekim?'' Znam da sam radoznala, ali sta cu. Ja to kod sebe ne mogu promeniti. Nadam se da mu nisam dosadna.