NIGHT ACADEMY

Together 23

Dva dana, dva jebena dana su prošla, a znate što? Christiana nema. Svi kao nešto poduzimaju, a ustvari ništa ne rade. Odlučila sam ovu potragu uzeti u svoje ruke, ipak sam ja najveći krivac za nestanak Christiana. Da nisam bila tvrdoglava, moj Christian bi bio sada pored mene na sigurnom. Moja majka i ja pokušavamo locirati njegov telefon i naći gdje je. Iskreno to radimo već od kako smo saznali za njegov nestanak, a rezultata nemamo. No ne odustajemo, tu je još i moj tata koji nam pokušava pomoći.

"Laura, prestani plakati. Neće ga suze vratiti" ubjeđivala me je mama.

"Ja sam kriva" izustila sam, jecajući.

"Ne možeš sebe kćeri za sve kriviti" dobacio je tata, kojeg je boljelo gledati me kako patim.

"Kud to sranje neće da ga nađe" nastavila sam svoje, ova tvrdoglavost će me jednom ubiti.

"Polako Laura" smireno je tata rekao. Kako može biti tako smiren?

"Eh Laura sada se izvini ovome sranju jer je ipak nešto pronašlo" iznervirano je rekla moja majka.
Trunjak nade mi se vratio. Otišla sam do kompjutera i pročitala neku lokaciju, Velika Britanija. Oh, tamo je Britanska banda, a sranje oni surađuju sa wearsima.

"Mama moramo odmah krenuti" ozbiljno sam rekla.

"Laura ne ideš ti" rekla je još ozbiljnije.

"Ti se šališ?" zbunjeno sam pitala.

"Ne, ostaješ s tatom" strogo je rekla. Eh pa neka sanja, ja idem!

"Idem okupiti čuvare i idemo" rekla je i otišla.

"Tata, idem Lei" lagala sam.

"Dobro dušo" rekao je i mahnuo mi.

Dok je mama okupljala čuvare, ja sam se ukrcala u gepek od jednog od auta koji idu za Britaniju. Pomalo je tijesno, no izaći ću čim se udaljimo od akademije, tako da me ne mogu vratiti natrag.
Zaista mi je plan i uspio, primjećena nisam, pa barem sve dok nisu stali u neku šumicu, da uzmu hranu iz gepeka.

"Laura!" vrisnula je mama.

"Oh i meni je drago što te vidim" ironično sam rekla i pozdravila ostale čuvare.

"Laura, rekla sam ti da ostaneš sa tatom. Kazna te čeka kada se vratimo nazad u akademiju"
Stvarno je bila ljuta, no šta ću joj ja.

"Ma daaj nisam beba" rekla sam i uputila se u auto. Nedugo zatim ušli su i ostali.

"Koliko ide auta?" upitala sam.

"Pet" odgovorio je čuvar koji je ujedno i upravljao vozilom.

"A čuvara?" postavila sam sljedeće pitanje.

"30" rekao je drugi, koji je sjedio do mene. Mislim da je to premalo, ali ipak sam svoje mišljenje ostavila za sebe.

U putu svi su šutjeli, vožnja je se dosta odužila. Jedva sam čekala da dođemo i da napokon pronađemo Christiana. Kako smo se približavali cilju moje srce je jače kucalo, a adrenalin se povećavao. Bojala sam se nekome zabiti kolac u srce, ali sada ne. Samo želim osvetu na one koji su mi oduzeli nešto što je mome srcu veoma drago.

"Laura došli smo" rekla mi je mama.

"Idem sa vama" odlučno sam rekla. Izašla iz auta i uzela svoj kolac.

"Laura, oprezna budi" zabrinuto je moja majka progovorila. Klimnula sam glavom i jako je zagrlila.
Svi ovdje prisutni čuvari uputili su se u neku pećinu. Pećina je se nalazila odmah do parkinga, bila je prekrivena travom, u pokušaju da bude neprimjetna.
Ušla sam među desetak prvih čuvara, držeći lampu, laganim koracima sam pratila moje takozvane vođe.

"Za mnom" rekla je moja majka. Svi su je poslušali išli za njom, kao što je i naredila. Svi osim mene. Čula sam neke glasove i skrenula u neki manji tunel.
Pratila sam glasove i čula jedan glas koji me je uvijek mogao razljutiti, ali isto tako i usrećiti. Christian! Ovdje je.
"Tvoji prijatelji su u opasnosti" rekao je neko, nisam vidjela tko. Pratila sam ih, pazeći da me ne otkriju.

"I vi ste u još većoj" rekao je Christian. Bio je vezan velikim lancima za zid.

"Kao da tvoji prijatelji znaju da mi nismo wearsi" rekao je jedan, rugajući mu se.
Čekaj nisu wearsi? Ali čemu onda žute oči?

"Skontati će da su vam oči lažne" rekao je opet Christian.
Nakon njegove rečenice, zazvonio mi je mobitel. Sranje. Mama.
Samo sam se stigla javiti i reći joj:

"Lažne oči, nema wearsa"

Već sam bila opkoljena. Dvadeset lažnih wearsa bilo je oko mene. O jebote.

"Odlučila nas posjetiti a?" upitao je malo stariji čovjek.

"Ako se u posjeti podrazumjeva i ubijanje onda da"
Nisam okljevala, uzela sam kolac i počela rezati vratove i probijati srca. Jako gadna stvar, ali to sada nije ni bitno, jedino što mi je bitno jeste da izađemo svi živi.

"Lauraa" vikao je Christian. Nisam se mogla osvrtati, bila sam u borbi. A naših čuvara nigdje kada ih trebam.

"Oslobodi me" vikao je. Oborila sam još par njih i krenula prema njemu. Nisam imala puno vremena, doći će sebi i ubiti nas.

"Evo" rekla sam režući mu posljednji lanac. Ustao je i zagrlio me jako. Falio mi je ovaj zagrljaj mnogo.

"Christian uzmi ovo i pratite me. Wearsi su stigli" rekla je moja mama, bacajući mu kolac.

______________________________________
Dragi moji, izvolite još jedan nastavak. Napokon su Christian i Laura zajedno, a da li će i ostati, hmm to je pitanje.

Hvala svima koji čitaju moju priču. Volim vas punoo!

Ne zaboravite ostaviti vote i komentar.