Odabrana

Stofom

Sem je rekao Sid da se vrate kući brzo. Uleteli su i Irisinu sobu izbegavajući učitelja Šona.
"Šta ćemo ovde?" Upita Sid dok je Sem gurao ružičasti orman. Iza koga zablista nešto ružičasto kao, kao neka vrsta portala.
"Slušaj nemamo vreme za objašnjavanje uđi ovde!" Rekao je i pokazao prstom ka portalu. On je uskočio a Sid za njim. Pali su na pod neke čudne zemlje. Nebo je bilo ružičaste boje, a sve je izgledalo kao u japanskim manga crtaćima. Drveće sa bebi roze krošnjom, zemlja puna cvetića te boje i jezero u obliku srca. Sve je to kvarila jedna oluja koja je nosila sve pred sobom. Sem je stajao ispred nje pridržavajući kačked da mu ne odleti.
"Šta se jebo te dešava?" piskavo vrisnu Sid. Vetar ju je gotovo nosio po obom magičnom polju.
"Dobro došla u Stofon!" Viknu Sem. Morao je glasnije da priča da bi ga Sid čula. Vetar je bio sve jači i jači. Drveće je gotovo pokleklo. Padalo je jedo po jedno. Sem se baci i odgurnu Sid tako da je drvo ne bi pogodilo.
"Meni ništa nije jasno" govorila je Sid u njegovom čeličnom zagrljaju.
"Ovo je Stofom. Svet magije" reče on ustajući. Pruži Sid ruku i ona ustade.
"Inače je jako lepo, ali moja majka, odvela je Iris na vrh planine vremena. Tu planira da prebaci svu moću nju kako bi ona postala njena lutka kojom će moći da kontroliše ceo svet" reče Sem dok su se probijali kroz oluju.
"Ali imamo jedan problem" dovrši on.
"Slušam" reče Sid.
"Niko se nikada nije vratio sa vrha planine vremena. Legenda kaže da se samo odabrana može popeti gore i vratiti se živa." Rekao je Sem.
"Pa u čemu je onda problem?" Upita Sid zbunjeno. Kiša je krenula da lije kao iz kabla a vetar se stišao.
"Pa ti jesi odabrana, ali šta je sa mnom?" Rekao joj je. Sid odjednom zastade i uhvati ga za ruku sa belegom. Zatim ispruži svoju i stavi pored njegove kako bi se belezi spojili.
"Ti si moja druga polovina" reče ona i nasmeš mu se. On se takođe nasmeši. Onako mokri stajali su na pljusku dok im se kosa lepila i držali se za ruke. Samo su se gledali. Sid se trgnu.
"Treba da krenemo, kuda idemo" odgovori sklanjajući ruku od njegove.
"Treba da nađemo izalaz iz ove šume. Onda ide jedan mali grad gde ima stanovnika, oni će nam objasniti dalji put." Govorio je dok su se vukli po strašnom pljusku. Što su više lutali više im je izgledalo kao da se vrte u mestu. Ova šuma ličila je na džinovski lavirint. Mokri, smrznuti i umorni lutali su kroz šumu očajnički tražeći izlaz.
"Sad mi je dosta!" Reče Sid, piskavo. Ona ispruži ruku i izgovori:
"Želim da znam kako da izađem iz ove šume" iskrice se formiraše u strelicu koja im je pokazivala put.
"Zašto li se nisam setima toga ranije?" Upita Sid. Sem se samo osmehnu i krenuše za strelicom. Najzad bili su tu. Na izlazu iz šume. Strelica se rasprši.
"Pa evo nas" reče Sem. Grad je izgledao užasno. Kolibice su ispucale, deca su plakala na kiši sama, ljudi su prosili, a drugi ih udarali.
"O moj Bože" ote se Sid
"Nije uvek ovako. Njihov život zavisi od vremena. Moja mama je sve to poremetila. Treba da nađemo decojku po imenu Ketrin, jedina je koja može da nam pomogne." Rekao je Sem.
"Izvinite?" On priđe nekoj deci koja su se po ovoj kiši igrala sa loptom.
"Da?" Nasmešila se jedna malena plave kosice bez dva zubića.
"Je l znaš kako da nađemo Ketrin?" Upita Sem razvukovši usne u ogromni osmeh.
"A ko je traži?" Upita malena zvonkim glasom. Sem uze Sidinu ruku i pokaza beleg devojčici, zatim pokaza i svoj beleg.
"U tom slučaju našli ste je" osmehnu se malena, na šta se Sem samo namršti.
"Zar ona ne bi trebalo da bude starija?" Upita Sem.
"Mogu da budem koliko god stara hoću da budem" sada je umesto devojčice tu stajala, devojka.
"Ah, da, zaboravio sam na tvoju igru sa starosti." Nasmešio se Sem.
"Semm, nedostajao si mi" ona ga zagrli.
"Pa pretpostavljam da ste došli zbog ovoga?" Upita Ketrin.
"Da i bilo bi lepo ako bismo požurili treba da nam kažeš kako da dođemo do planine vremena" Sem se naglo uozbiljio. Ketrin se namršti i pažljivo odmeri Sid.
"Da li si siguran da želiš da odeš do tamo? Njene moći su još uvek slabe" reče Ketrin nastavljajući da analizira Sid.
Kako li je to znala? Pomisli Sid i namršti se. Od jednom joj je smetala bliskost Ketrin i Sema i to što je ta Ketrin podcenjuje, a nije je ni upoznala.
"Verujem da to nije tvoja briga. Treba da nam kažeš kako da odemo do planine vremena, a u koliko to ne želiš ne moraš." Drsko odgovori Sid.
"Dobro, kako želite, ja ću vas voditi do dela dokle je bezbedno za mene." Odgovori odsečno Ketrin. Preko Semovog mokrog lica prelete jedan osmeh. Nekako mu se sviđala napeta situacija među devojkama, videlo se da je Sid ljubomorna. Nije bilo potrebe za tim. Jedina devojka u njegovom životu koju je posmatrao na taj način bila je Sid. Bio je zaljubljen u nju. Uhvatio je Sid za ruku, ne onako da isprepliće prste iako je to želeo, Sid bi otrgla ruku. Sada ju je samo držak drugarski kao da je vodi za ruku. Sid nije znala šta da oseća. Bilo joj je muka kd skrivanja osećanja. Ona sastavi ruku sa Semovom ispreplićući im prste na šta se Ketrin namršti. "Nisam znala da ste vas dvoje zajedno" prevali ona preko usana.
"Pa i nismo" rekla je Sid.
"Ne, nismo" dodade Sem. Oni se pogledaše i nasmešiše jedno drugom.
"Dobro kad niste" naruga se Ketrin. Jeste joj smetalo to što je Sem bio vidno zaljubljen u Sid, ali bi pre umrla nego to da prizna. Uglavnom je samo želela da Sem bude srećan. Zna ga od kada je bio mali i zna koliko je propatio u životu. Zaslužuje ovo.