Sofokle: Antigona

Prvi čin - Prva pojava

Lica:

ANTIGONA, kćer Edipova
ISMENA, kćer Edipova
KREONT, car tebanski
EURIDIKA, žena njegova
HEMON, sin njihov
TIRESIJA, prorok
STRAŽAR
PRVI GLASNIK
DRUGI GLASNIK
HOR STARACA TEBANSKIH
PRATNJA KREONTOVA I EURIDIKINA

Pozornica prikazuje carski dvor u Tebi sa trojim vratima: na srednja idu Kreont i Euridika, na desna - za gledaoca - dvoranstvo, Antigona i Ismena, a na leva stranci. Hor, stražar, Hemon, Tiresija, glasnik, idu, kao domaći, na desni ulaz.

  (U svitanje. Iz dvora na desna vrata dolazi Antigona, pa za njom Ismena.)

Antigona, Ismena.

ANTIGONA
Ismena mila, sejo moja rođena,
da l' znadeš za jad kakav što zbog Edipa
Još Div ga ne učini nama živima:
ta nema ovde, niti jada i kakva,
ni nečasno ni ružno ništa što ti ja
međ tvojim ne videh i mojim jadima. Pa i sad opet kakvu, kažu naredbu poglavar celom gradu ovčas izdade? Da l' znaš, da l' ču šta? Ili ne znaš da se zlo
za mile naše sprema ko za dušmane.

ISMENA
O milim vest još nikakva, Antigona,
ni vesela ni tužna meni ne stiže,
bez oba brata otkad nas dve ostasmo, što jedan drugog u dan jedan ubiše.
A otkad noćas vojska ode argivska,
od tada ništa više nisam čula ja,
ni da sam srećnija a ni nesrećnija.

ANTIGONA
To znadoh dobro, pa te pozvah ovamo pred vrata dvorska, da me čuješ nasamo.

ISMENA
A šta je? Neka reč te uznemirila.

ANTIGONA
Zar nije Kreont jednom bratu našemu čast groba dao, a drugome uskratio? Eteokla je, kazuju, po zakonu
i sudu pravednomu krilo zemlji dao, na onom svetu da ga mrtvi poštuju,
a Polinika što nam jadno poginu naredio je, kažu, trađanima svim
da niko ne potrebe i ne okuka,
bez plača i bez groba da ga ostave,
da bude slatkim planom gladnim pticama.
To kažu da je tebi dobri Kreonte
i meni, velim, i meni naredio,
pa amo hita onima što ne znaju
da javno kaže to; i stvar tu ne smatra ko šalu, nego usudil' se na to ko,
od naroda ga stiže smrt pod kamenjem.
Stvar tako stoji, a sad posvedočiti
s vrlinom da l' se rodi, il' se izrodi.

ISMENA
U takvim prilikama šta bih, jadnice, pomogla ja da vežem il'odrešujem?

ANTIGONA
De, vidi, trud i muku sa mnom deliš li?

ISMENA
U kakvoj napasti? I šta to naumi?

ANTIGONA
Da i ti sa mnom brata mrtvog sahraniš.

ISMENA
Sahraniti ga misliš, mimo zabranu?

ANTIGONA
Ko moga i tvog brata, ako nećeš ti,
jer izdajnica, bogme neću biti ja.

ISMENA
O jadnice! Zar i kad Kreont zabrani?

ANTIGONA
On nema prava od mog da me odbija.

ISMENA
Vaj meni! Oca, sele, opomeni se
u kakvu jadu prestavi se omražen
kad grehe svoje otkri sam, pa zbog njih on
sam rukom sebi oba oka iskopa!
Pa majka mu i žena, dvostruka je reč, pletenim užem sramno skontala život svoj!
A treće, obadva nam brata nesrećna
u jednom danu jednom smrću padoše kad jedan drugog bratskom rukom ubiše!
Nas dve smo same sada ostale, pa čuj: najgora smrt nam ako mimo zakon sad
Ne poslušamo carsku odluku i vlast. Al' na pameti imaj ovo: žene smo,
pa nećemo s muškarcima se boriti;
pa onda nama jači zapovedaju,
te i to i još gore valja slušati.
Ja, dakle, moliću se pokojnicima
kek oproste, jer ovo jači nameću,
i poslušaću vlast. Ta upinjati se
nad snagu svoju nije pamet nikakva.

ANTIGONA
Ne zovem te, a kad bi ti i pristala,
ta pomoć tvoja ne bi tekla od srca.
No misli kako hoćeš, ja ću onoga sahraniti. Za takvo delo rado mrem.
I mila s njime, s milim, u grob lećiću, sa svetim grehom. Moram duže vremena
da donjem svetu ugađam na ovome. Jer onde večno biću. Ti, pak, volja l' te, pogrdi ono što je časno samim bozima.

ISMENA
Ne činim ništa nepošteno. Tek sam ja nesposobna da građanima prkosim.

ANTIGONA
Ovako ti izgovaraj setu,a ja
Sad idem grob da naspem bratu predragom.

ISMENA
Vaj meni, nevoljnice! Strah me, stradaćeš!

ANTIGONA
Ne strahuj za me! Svoj ti udes popravljaj!

ISMENA
Bar nikom svoje delo ne poveravaj,
no tajom taji, a i ja tako ću!

ANTIGONA
Vaj meni, kazuj! Mnogo mrža bićeš mi ko ćutalica, ako svima ne kažeš.

ISMENA
Za delom krv što ledi srce gori ti!

ANTIGONA
Ja znadem kome treba godit najviše.

ISMENA
Da, možeš; ali tražiš što se ne može.

ANTIGONA
Pa dobro, kad me snaga izda, prestaću.

ISMENA
Ni počet ne treba što biti ne može.

ANTIGONA
Kad tako zboriš, ja ću na te mrziti, kraj pokojnika s pravom mrska ležaćeš.
Al' pusti mene, i moj pusti nerazum da muku mučim tu! Ta neću stradati, a plemenita da ne zadesi me smrt.

ISMENA
Kad tako misliš, a ti idi! Samo znaj
da ludo greš, al' s pravom draga dragima.

(Ode. Dolazi hor staraca tebanskih.)