Sofokle: Antigona

Sedmi čin - Peta pojava

Hor, Kreont, Glasnik drugi.

GLASNIK
O gospodaru, svako zlo te udari,
već jedno držiš pred sobom u rukama,
a mahom drugo videćeš u dvorima

KREONT
A šta? Od ovog zla ima gore još?

GLASNIK
Baš gospa, toga mrca mati rođena,
sirota, na smrt ovaj udari se čas.

Prva antistrofa

KREONT
Avaj, avaj! Mrače crni,
ždrelo gladno,
šta me, šta me moriš? Ti što
glase crne,
gorke jade donese mi,
šta mi veliš? Lele, mrtva čoveka si
dotukao!
Kakvo zlo mi, momče, novo
navešćuješ? Kuku! Sina nemam, a već ljuba
ostavi me!

(Vrata se otvore i vidi se Euridikin leš.)

HOR
Sad gledaj! Njena soba već je ne krije.

KREONT
O lele! Evo jadan drugi gledam jad!
Kakva li me - kakva još me sudba čeka?
Ruke mi, evo, milo čede drže još,
a već mrtvaca, jadan, drugog vidim tu!
Lele, majko jadna! Lele, čedo moje!

GLASNIK
Kod žrtvenika mačem sebe udari
i mutne oči utrnu se. Oplaka
Megareja, što pređe dično poginu,
a onda ovoga, al' tebe napokon
što dete ubi, kletvom prokle užasnom.

Druga strofa

KREONT
Lele! Lele!
Pretrnuh od užasa! Zašto mi ko
U grudi ne zabode dvosekli mač?
Nesrećnog mene,
u grozne sam sudbine zapao glib!

GLASNIK
Za ovu i za onu krivila te smrt u čas
napokoni, kad ostavljaše nas.

KREONT
A kako prekinu života svoga nit?

GLASNIK
Ta sama sebe ispod srca udari,
kad sazna za jad sina gorko oplakan.

KREONT
Jao! Nikada taj me ne minu greh,
krivica se na drugog ne svali ta,
jer ja sam te nesrećnik ubio sam,
ja, istinu kažem! Amote, sluge,
brže me vodite, s puta me vodite,
ta nema me više, ništa sam ja.

HOR
Ti dobro tražiš, ako dobro ima zlo.
Najlepša zla su ona što su najkraća.

Druga antistrofa

KREONT.
Dođi, dođi,
osvani mi, preslatka sudbino ti,
privedi mi smiraju poslednji dan!
Svani mi, svani,
da drugoga dana ne ugledam još!

GLASNIK
Daleko to. Šta treba da se radi sad?
Što želiš, za to vode brigu bogovi.

KREONT
Al, sve što želim, onom željom rekoh već.

GLASNIK
Ne moli sada ništa više. Smrtan stvor
od jada suđenih uteći ne može.

KREONT
Odvedite odavde čoveka ništava,
što ubi te, čedo, nehotice,
a i tebe, ljubo! Oh, nesrećnik ja!
Oh, koga da glednem,
kamo da krenem?
U mojim rukama
sve nakrivo ide,
nepodnosiva na me surva se kob.

HOR
Za kovanje sreće najprvi je malj
da razuman budeš: nikada red.
ne remet božji. Za oholu reč
pretrpeti mora hvališa pust
udarce teške,
u starosti ga pameti nauče.