Sofokle: Antigona

Sedmi čin - Druga pojava

Hor, Glasnik, Euridika.

EURIDIKA
O svi vi građani, ja čuh vam razgovor,
kad pođoh k izlasku da kajna molitvom
u božice Palade pomoć zamolim.
I baš odmakoh prevornicu, vrata već
otvorih, a do ušiju mi dotre glas
o našoj nesreći. Ja klonuh nauznak
na ruke sluškinjama, padoh u nesvest.
Al' kažite mi opet kakva beše vest!
Ta slušaću je, ja sam vična jadima.

GLASNIK
Ja, mila gospo, kao svedok reći ću.
zatajit neću ma ni mrvu istine.
Da blažim sad, a docnije da osvanem
ko laža? Istina je svagda uspravna
A ja ko vođ povedoh muža tvojega
poljani na vis, gdeno Polinikov leš
još ležaše od pasa grdno rastrgan.
Pomolismo se raskrsnica boginji
i Plutonu svoj gnev da blago ustave,
pa, svetom vodom najpre njega opravši,
na svežim granama ostatke spalismo,
i visok hum od rodne grude nasusmo.
A onda šupljoj kamenizbi krenusmo,
do smrtne ložnice gde beše devojka.
I neko glasan izdaleka čuje plač
kraj grobnice bespogrebne, i čim to ču,
izvestit dođe gospodara Kreonta.
A on ti, što se vzdše približavao
krik čuje bolan, nejasan, pa Jaukne
i stade ridat „Lele meni jadniku
Zar prorokujem? Od svih prošlih putova
zar gazim sada putem najnesrećnijim?
Sinovlji glas me teši Momci, priñite
do groba bliže, kamenje izvucite
pa rupom zađite do same grobnice
I pogledajte da li vapaj Hemonov
to čujem il' me bogovi obmanjuju"
Mi tada ogledamo što nam naredi
gospodar uplašen, i u dnu ćelije
nju opazimo gde se za vrat obesi,
a stegnula ga usukanom koprenom,
a njega gde je oko pasa obvio
i jauče za izgubljenom draganom,
za nesuđenim brakom, delom očevim
A otac kad ga spazi, gorko Jaukne
i uđe k njemu, zakuka i zavapi
„O nesrećniče, kakvo delo učini?
Pa gde ti pamet? S kakve pade nesreće?
Iziđi, dete, molim te i zaklinjem!"
Al' sin se besnim okom ozre na njega
i pogledom ga prezre, ništa ne reče,
već dvoper trgne mač, na oca nasrne,
no on se bekstvom spase; tad se nevoljnik
sam na se srdit, kakav beše, na svoj mač
nadnese, dopola ga zagna u rebra,
Još svestan toplim priljubi se grudima
I stane hropiti, a vreo brizne mlaz
rumene krvi bledu licu njezinu

(Euridika odlazi.)

I mrtav na njoj mrtvoj. Jadnik! Bračna slast
u Hadovim osvanula mu dvorima;
on svetu pokaza koliko bezumlje
čoveku od svih jada jad je najveći.