Sofokle: Antigona

Šesti čin - Prva pojava

Hor, Tiresija, Kreont.

TIRESIJA
Glavari Tebe, istim putem stigosmo
nas oba, jednim gledajući očima,
jer slepac hodi ti kad vodac vodi ga.

KREONT
A šta je novo, starče moj Tiresija?

TIRESIJA
Izvestiću te, a ti vrača poslušaj!

KREONT
Ni pređe nisam uma klonio se tvog.

TIRESIJA
I zato gradu ovodm krmar beše vešt.

KREONT
Potvrdit mogu, imao sam koristi.

TIRESIJA
O niti, pazi, sreća opet visi ti.

KREONT
A šta je? Od te reči mrak mi na srce!

TIRESIJA
Kad čuješ znak veštine moje, znaćeš sve.
Da ptice motrim, priđoh starom sedištu,
gde svakoj ptici beše sastajalište,
kad čujem ptičju graju meni neznanu,
sve ljuto, besno grakću, sve se čupaju
i kandžama smrtonosnim ubijaju;
ta lepet krila ne bi meni nejasan.
U strahu odmah kušah ja paljenicu
na plamenom oltaru, al' iz žrtveplam
ne buknu, nego vlažan mlaz iz bedara
po pepelu se razli, sta se topiti,
pa onda dimiti se i rasturati,
a uvis prsnu žuč, i sav se rastopi
ovijen loj, te vire kosti bedrene.
I onda ovo momče mene izvesti
za gatanje da nema jasnih znamenja,
jer ono vodi mene, druge vodim ja.
A grad nam evo strada s tvoje odluke.
Na žrtvenike sve i na sva ognjišta
ko hranu svoju psi i ptice raznose
komade tela Polinika nesrećnog.
Pa onda čuj me: bogovi ne primaju
ninaše molitve, ni plamen s bedara,
nit ptica grakće graktanjem dobrosrećnim
omastivši se krvlju mrtva čoveka.
To, dakle, sinko, dobro promisli!
Ta grešenje u ljudskoj leži prirodi.
A zgreši l' ko, to nije više čovek lud
a ni bez sreće ako, u zlo padnuvši,
tvrdoglav nije, nego leka traži zlu.
Samosion si, moram te osuditi.
No slušaj Savet moj i ne zlostavi leš!
Je l' junaštvo - mrtvaca opet ubiti?
Ispekoh pa ti rekoh. Najveća je slast
od mudra savetnika savet primati.

KREONT
O starče, vi u mene nišanite svi,
ko strelci u cilj, i veštinom proročkom
iskušavate mene; pleme proročko
već odavno me prodade i ukrca.
Ta hasnite, od Sarda jantar kupujte
i zlato indijsko, kad volju imate!
Al' onog u grob nećete položiti!
Ma hteli orli da ga jedu Divovi,
do božijeg da razvlače ga prestola,
ni toga greha ja se neću prepasti
ni sahranu dopustiti. Jer dobro znam
da boga niko ne može ukaljati.
Al', starče moj Tiresija, i čovek jak
zna pasti padom sramotnim, za sramnu stvar
kad lepo zbori da imade koristi.

TIRESIJA
Ah!
Da l' zna od ljudi neko, da li razmišlja

KREONT
A šta to? Šta to govoriš za dobro svih?

TIRESIJA
Od svega blaga da je razum najbolje.

KREONT
A luda pamet, mislim, ponajveći jad.
TIRESIJA
Ta bolest baš je tebe sveg zarazila.

KREONT
Ne želim vraču grdnju grdnjom vratiti.

TIRESIJA
To činiš kad mi kažeš laž da proričem.

KREONT
Sve pleme proročko je srebroljubivo.

TIRESIJA
A carsko ti dobitak voli sramotan.

KREONT
A znaš li da s vladarom svojim govoriš?

TIRESIJA
To znam! Ta sa mnom spase grad i steče vlast.

KREONT
Ti vrač si mudar, ali voliš nepravdu.

TIRESIJA
Primoraćeš me da ti tajnu otkrijem.

KREONT
Pa otkrij, nemoj samo radi koristi!

TIRESIJA
I mislim tako, ali za dobitak tvoj.

KREONT
Al' znajde, srca moga ne potkupi ti!

TIRESIJA
Al' i ti znaj da neće mnogo krugova
obići sunce svojom brzom trkijom,
a ti ćeš sam od svoje krvi mrtvima
mrtvaca jednog vratiti uzamenu.
Jer s ovog sveta ti u donji ubaci
stvorenje živo, u grob sramno preseli,
a mrca ovde donjim ne daš bozima,
uskraćuješ mu grob i svete obrede.
On tebi a ni svetu gornjih bogova
ne pripada, no i njih time zlbstavljaš
Al' zato Srde šalju Had i bogovi
ko skore osvetnice da te vrebaju,
u takvu istu da te sruše nevolju!
A odmeri da l' i to sada govorim
za srebro kupljen. Neće dugo trajati,
od llača ljudi, žena grcaće ti dvor.
Svi gradovi se bune kao dušmani
što rastrgana tela oskrnaviše
il' psi il' zverad ili ltica krilata
što kleti smrad na žrtvenike raznosi.
Ko strelac jer me vređaš, takvu strelicu
odapeh ti u gnevu pravo u srce,
a nećeš njihovu uteći užegu.

(Obraća se svom vodiču.)

A ti me, sinko, mojim vodi dvorima,
nek ozaj srce na mlañima iskali
i nauči da gaji jezik mirniji
i svoju pamet bolje nego do sada!

(Tiresija i vođa mu odu.)