Sofokle: Antigona

Treći čin - Prva pojava

Hor, stražar, Kreont, Antigona.

HOR
Kolebam se! Nije l' to božanski lik?
Kad znadem, ne mogu da izjavim ja
da nije Antigona devojka ta.
O jadnice ti
od jadnoga oca - Edipa, ah!
Šta slutim? Valjda te ne vodi taj
što carevu zapovest prekrši ti,
zatečenu gde bezumno skrivi?

STRAŽAR
Gle, to je ona koja prestup izvrši.
Kod mrca uhvatismo je. No gde je car?

HOR
Iz dvora, evo, baš po želji dolazi.

KREONT
A šta je? Zašto baš u zgodan stigoh čas?

STRAŽAR
O care, nikada se kleti ne treba,
jer nova mis'o staru miso poriče:
pohvalih se da neću amo dolazit
kad onih pretnja tvojih odagna me huk.
Al' opet, u radosti brzoj, nenadnoj,
što svako drugo zadovoljvstvo premaša,
ja stigoh, mada zakletvom porekoh to,
a vodim ovu devojku: zatekoh je gde
kiti grob. Tu nije kocka vađena,
otkriće to je moje, nikog drugoga.
Sad sam je, care, uzmi, kako drago ti,
raspituj i osuđuj! A ja, pravo je,
od ovih beda odlazim osloboñen.

KREONT
Ti ovu vodiš? Kako? Gde je uhvati?

STRAŽAR
Mrtvaca ona zakopa. Sad znadeš sve.

KREONT
Da l' znadeš pravo? Govoriš li istinu?

STRAŽAR
NJu videh - mrtvom sprema zabranjeni grob.
Da l' jasno sad i razgovetno govorim?

KREONT
Pa kako vide je i kako uhvati?

STRAŽAR
Ovako beše. Kad od tebe dođosmo,
a pošto čusmo tvoje pretnje strahotne,
mi odmah sav s mrtvaca prah ometosmo,
i dobro otkrijemo telo natrulo,
u zavetrinu na kraj hridi sednemo,
da od njega se k nama smrad ne raširi.
Tu jedan drugog rečma grdnim psovaemo,
u službi svojoj kad ko trom se pokaže.
To dugo trajaše, dok u svom sjaju krug
sunčani nasred neba nije uzišao,
i pripeka pripekla. Tada nenadno
sa zemlje vetar diže prah, jad nebeski,
pa zakri polje, celo lišće kidajuć
u šumi; silni vazduh napuni se njim.
Mi žmireć trpljasmo taj bogodani bič.
Tek vihor minu posle duga vremena,
kad eto devojke gde gorko zakuka
ko ptica glasom tananim, kad ugleda
gnezdašce pusto, prazan ležaj bez mladi.
I ona, kad mrtvaca gola primeti,
zajauče, a one strašnim kletvama
sve proklinjaše koji to učiniše.
Donese odmah suhog praha rukama,
lepokov digne tučan sud i trostruku
na mrca izli žrtvu, pa ga posveti.
A mi kad sve to videsmo, potrčimo
i 'skleptamo je, al' je ništa ne bi strah.
Za prvi i za drugi psovasmo je čin,
a ona stajaše baš ništa ne krijuć.
A meni milo, al' i žao beše to.
Jer kad se od zla spaseš sam, najslađe ti,
al' u zlo vući prijatelja svojega -
to boli. Al' je moja takva priroda,
da za sve manje marim no za život svoj.

KREONT

(Antigoni)

A ti, da, ti, što glavu zemlji obori,
da l' priznaješ da svrši to, il' poričeš?

ANTIGONA
Da, priznajem, taj čin je moj, ne poričem.

KREONT
(Stražaru)

Ti možeš na put poći kuda god si rad,
od teške kriviie osloboñen si sad.

(Stražar ode.)