Sofokle: Antigona

Peti čin - Druga pojava

Hor, Antigona, Kreont.

KREONT
Od Tuženja i plača ko bi prestao
da može takvim plačem smrti pobeći?

(Slugama) Što brže je odvedite! Pod grobni svod
z

atvorite, kako vam zapovedih,
i samu ostavite, neka ili mre
il' živa pod onakvim krovom grobuje!
Što do te mome stoji, mi smo nedužni,
a stanka s nama tu na svetu nema njoj.

ANTIGONA
O grobe, ložnice, o kućo podzemna,
moj večni čuvaru! Sad tebi polazim
ka svojima, što najviše ih pogibe,
a sve ih veće dočeka Fersefasa.
Ja mrem sad poslednja, najveća bednica,
a mom životu suñen ne isteče vek.
Al' tvrdu gajim nadu da ću ocu svom
ja mila stići, mila stići i tebi,
o majko - mila tebi, mili brate moj!
Ta ja vas mrtve svojim oprah rukama,
i okitih, pa žrtvu izlih nadgrobnu.
A sada. Poliniče, pošto telu tvom
učinih poštu, jad ovakav žanjem sad!
Pred pametnima s pravom odah tebi čast.
Ta nikada, ni kad bih decu imala,
ni kad bi mi se mrtav raspadao muž,
to ne bih pregla preko volje građana.
Na kome zakonu to zborim za volju?
Da muž mi umre, dobila bih drugoga;
da dete izgubim, i dete od drugog.
Al' kad mi majku i još oca krije Had,
brat nikakav se neće meni roditi.
Po takvu ja te više cenih zakonu
io ikog drugoga: to Kreontu je greh
i strašna drskost, mila glavo bratova!
Ovako rukom on me zgrabi, odvlači
bez venčanja i bez svatovskih pesama,
ne udadoh se, niti decu negovah,
no usamljena, evo, bez rodbine ja
međ mrtve jadna u grob živa odlazim!
A kakvu zapovest prestupih božiju?
A kud još da se mučenica obraćam
na bogove i kog da zovem u pomoć?
Ja, pobožna, osvanuh, evo, bezbožna.
Al' ako bogovima dopada se to,
kad umrem, priznaću da greh učinih ja,
a greše l' ovi, ne stiglo ih veće zlo
no moje što ga protiv pravde spremaju!

HOR
Još jednako istog vihora bes
i nadalje njenu potresa svest.

KREONT
Vodiči zato suze će liti za svoje korake spore!

ANTIGONA
Jao meni! Već reč me podseća ta da smrt je blizu!

KREONT
Ja nikakvu tebi ne dajem nadu
da neće se tako svršiti to.

ANTIGONA
O tebanski kraju, očinska zemljo,
o bogovi dedova naših!
Već vode me, evo, ne ostajem više!
Oh, gledajte mene, starešine Tebe,
gde jedina ostah, careva ćerka,
i kako i od koga čoveka stradam
što svetu ispunih dužnost!

(Antigonu odvedu)