Kako postati i ostati princ na belom konju

,, Labudovo jezero'' ( bez baleta ), za celu školu, molim!

I eto ga jutro... Opet u školu... Jedino što me drži u životu je ona mala i moj plan. Pa, da krenemo!

- U školi - 

Evo sedim tu i slušam nastavnicu srpskog, a u sebi mislim, kakav bi mi život bio da nisam saznao da je Savo Mrkalj prvi reformisao ćirilicu? Ili da je u prvom Vukovom ,, Rječniku '' bilo tačno 26.270 reči?! Verovatno jadan, kao i sad. Bacam pogled na ekran mog mobilnog telefona. Penaest minuta do zvona...Dosadno mi je! Hoću veliki odmor! Hoću raspuuust! Hoću da spavaam! Na pamet mi pada da bih mogao da pronađem onu malu na Fejsu. Cepam papirić iz sveske i pišem Nemanji poruku.

Kako se zove ona mala?

Posle dva minuta je stigao odgovor.

Jovana Miletić.

Boga mi, ime lepo zvuči. Ulazim na Fejs i u pretragu upisujem njeno ime, odmah mi izbaci jedno hiljadu rezultata, međutim prvi rezultat je bio onaj pravi. Prepoznao sam po profilnoj slici. Bože, kako je lepa...

E, moj Janko... Ti si mislio ovo da osvojiš?! Pa ona će biti sa tobom samo ako poludi, a možda ni tad!

O, gde si, moj dragi prijatelju? Nedostajao mi je idiot poput tebe ovog jutra!

Ne zovi me idiotom, jer sam ja zapravo ono malo tvog zdravog razuma što je ostalo u tvojoj glavi! To ti dođe kao da sam sebe zoveš idiotom! Vidim da ti se dopala Jovana Miletić... Moraću da te razočaram, ona je težak zadatak, namučićeš se pošteno, a meni će biti zadovoljstvo da te gledam kako se mučiš! Muahahahahahhaha ( zloban smeh ) !

Ma smejaću se ja tebi kad budeš priznao da sam najbolji i najlepši i da sam uspeo da osvojim Jovanu Miletić! Nastavljam da listam njen profil i vidim da ima dosta ljubavnih statusa koji su posvećeni nekom... Meni nisu sigurno! Ali dobro, osvojiću ja nju, pa će meni da piše statuse! I jesam li ja to upravo zamišljao kako bismo nas dvoje izgledali na zajedničkoj slici i kako bi naša deca izgledala?

Jesi, Janko, jesi! Priznaj da te je ta mala zaludela! I da, Janko... Moram nešto da ti kažem...

Šta je tvoj pametni mozak smislio?

Pa, iako bih voleo da nastavim ovo ćaskanje sa tobom, moram da prekinem kako bih te obavestio o nečemu... Janko, brate, ja znam da si ti glup, al' nisam znao da si i slep i gluv! Ima već jedno pola sata kako je nastavnica srpskog stala ispred tvoje klupe i gleda kako nonšalantno kuckaš nešto na telefonu!

Podižem pogled i pazi, stvarno nastavnica stoji ispred mene! U jebote, još je i poprilično besna! Dobro, koga ja zajebavam?! Besna je k'o ris! Imam neki osećaj da će mi oduzeti telefon... I uskoro, moja lepa razmišljanja postaju stvarnost...

- Janko, daj mi taj telefon!

U jebote, šta ću sad? Da skočim kroz prozor? Ma ne, nisam lud da se polomim tamo! Predaću telefon i onda će moj stari morati da ide po njega, to će mu biti kazna što me tera da svaki dan čuvam jebene ovce! Dajem telefon nastavnici, ona ga uzima i opušteno gleda u ekran mog telefona... A ja se onda setim... Jebote, nisam izaš'o s Fejsa! A onda nastavnica progovori...

- O Janko, vidim da se interesuješ za Jovanu iz sedmog! Znaš, dobra je ona devojka, al' se priča da ima nekog tamo u Hrvatskoj... 

Svi su se smejali, a ja sam hteo da se ispod moje stolice otvori jedan lepi krater u koji bih mogao da upadnem... I konačno se desilo jedna stvar koja iščekivanija od prolaska, ne znam, Halejeve komete... Konačno je... Zvonilo! Jupiii! Veliki odmor! A onda se setim da sam sad najebao, ubiće me od zajebavanja! Nastavnica me zove i ja odem do nje. Predaje mi telefon uz reči:

- Nemoj ovo više da ponavljaš! - A ja srećan k'o budala! Međutim, moju sreću pokvare razna dobacivanja i zezanja u vezi sa ovim ,, incidentom ''... Kaka će ovo fino da se pročuje po školi... Ne obazirem se na njih, nego samo izlazim napolje među prvima, a onda dajem pare Nemanji i Đorđu da nam kupe našu uobičajenu užinu... Koja se sastoji iz dve vekne 'leba, po' kile salame, tri kesice kečapa i flaše kole. Oni su otišli da kupe to, a ja sam ih čekao pored terena, doneli su to, najeli smo se k'o svinje i onda su počeli da me nagovaraju da odem da bacim onu kesu i sve ono. E sad, sigurno mislite što ne bacimo to na zemlju... Pa pre smo to tako radili, ali ne radimo više... Jer... Ne želite da znate koliko sramotno se to jednom završilo... A dobro, reći ću vam! Uvek smo to tako ostavljali, ali nas je jednom videla nastavnica biologije i za kaznu smo morali da očistimo celo dvorište, dok su nas drugi gledali i smejali se. Krenuo sam da bacim đubre, međutim nešto mi je odvuklo pažnju. Jovana je stajala na terenu, pričala sa drugaricama i smejala se.  Bože, kako je lepa! Mogao bih ceo život da je gledam...

Ma je l' se to meni čini ili se moj bata-Janko zaljubio?

Čini ti se! Gledam je i dalje, ali odjedno se nađem u bari, sav mokar i blatnjav... I svi se smeju! Da, dobro ste čuli, Jane Kralj je upao u baru! I to u baru zvanu ,, Labudovo jezero''! Ta bara je jako velika i nalazi se između terena i ograde školskog dvorišta i nikad niko nije upao u nju... Osim mene! Dok u sebi psujem sve živo jer sam sav mokar i blatnjav i još mi se i frizura pokvarila! Ej, moja lepa frizura na koju je utrošeno sat vremena truda i pola pakovanja gela za kosu je načisto uništena! A onda, taman kad sam pomislio da stvari ne mogu biti gore začuje se neko zlosutno kreketanje... I to, čini mi se, na mojoj glavi! Ali kako na mojoj glavi? Ja nisam žabac! U jebote, da nisam od ovog blata postao žabac?

Ma nisi postao žabac, meni se čini da si ti postao još gluplji nego što si bio!

Sav preplašen, podižem ruku i dodirujem svoju kosu... A onda... Onda osetim nešto klizavo pod mojom rukom, hvatam to i svojom rukom ga stavljam u domašaj mog pogleda. To je... To je bio... To je bio školski žabac, gospodin Žabac. Kad sam ga video, počeo sam da vrištim k'o neka devojčica, a on je počeo da kekeće i da se dere k'o magarac! U tom našem ,,nadmetanju'' u visini glasa, prekinuo nas je glas mog razrednog, koji je inače nastavnik fizičkog. Počeo je da viče...

- Janko, ostavi tog napaćenog gospodina Žapca kreni za mnom u  kancelariju! ODMAH!

Počeo sam da GORIM od sramote! Sijao sam kao Olimpijska baklja! Potpuno osramoćen, spustio sam gospodina Žapca u baru i krenuo za razrednim. Dok sam išao za razrednim poput poslušnog kučenceta, oborene glave, pogledom sam preleteo preko SVIH učenika naše škole koji su došli da vide kompletno sramoćenje velikog Janeta Kralja! Svi su se smejali, ali moj pogled se zaustavio na njoj... Bože, koji osmeh! Iako sam se osramotio kao nikad, mislim da je vredelo... Za njen osmeh bih i go prošetao školom!

U tom silnom razmišlanju, stigli smo do kancelarije... Zašto imam osećaj da ću najebati kao nikad?

Možda zato što i hoćeš!

Hvala ti, moj divni mozgu! Baš si me o(bes)hrabrio!