Kako postati i ostati princ na belom konju

Šta se dogodi u hotelu, ostaje u hotelu!

//Nekoliko sati kasnije//

Stigli smo u Niš i upravo se nalazimo pred hotelom. Izlazimo iz busa i zagledamo se u ovu zgradurinu ispred nas. Sunce ti jebem, kol'ko je ovo!

- 'Ajde šta blenete, ulazite! - naređuje nam naš dragi trener. Ulazimo u hol hotela. Jebote, ovo je ogromno! Helena nas ostavlja da se divimo hotelu i odlazi nešto da popriča sa onima sa recepcije. Posle par minuta stiže sa onim karticama koje služe kao ključevi i nekim papirom u rukama.

- E sad, imamo šest soba. Prva soba, broj 400. U njoj su Pavlović, Maksimović, Đole i Kasper... - rekla je i bacila Nemanji ključ-karticu u ruke. Dalje je nisam slušao... Ovo je osuđeno na propast...

* * * 

- E, to je to. Ja sam u dvokrevetnoj. Hajde sad, sve sobe su na trećem spratu. Imate sat vremena da se malo odmorite. U 15h da ste se svi nacrtali u hodniku na trećem spratu i idemo zajedno na ručak. Je l' to jasno? - mi smo samo klimnuli i krenuli prema liftovima, sa sve koferima i torbama. Podelili smo se u dve grupe i ušli u 2 lifta. Vožnja liftom je kratko trajala. U istoom trenutku je stigao i naš i onaj drugi lift. Izašli smo iz lifta i počeli da blenemo po hodniku, tražeći svoje sobe. Naša soba je bila prva u redu. Uzeoo sam ključ-karticu i otključao vrata, a zatim ih otvorio. Kada sam pogledao unutra, šokirao sam se. Unutra je bilo samo dva kreveta i to bračna. Odnekud se začuo Helenin glas.

- Zaboravila sam da vam kažem da su kreveti bračni. Tako da, spavaćete zajedno. - Nemanja je vrisnuo i skočio mi na leđa. A onda sam ja vrisnuo.

- To, Janko! Spavaćemo zajedno! - ja sam ga bacio sa mojih leđa.

- Nećemo spavati zajedno! I dalje od mene! Nisam ja peder! - viknuo sam na njega.

- A da, imaš ti svoju Jovanicu... - rekao je i namignuo. Biće ovo duga nedelja...

* * *

  Prošlo je i tih sat vremena. Sada smo u restoranu, čekamo ručak. Nemanja trtlja nešto, a ja ga ne slušam.  Gladan sam! Gde je ta hrana? Jesu ovi ovde rešili da mi pocrkamo od gladi ili šta? Izgleda da se Helena sprema da održi još jednu svoju govoranciju.

- Ludaci moji... - i tu je bila prekinuta. Tačnije, Nemanja je prekinuo. Au, imam osećaj da će Nemanja gadno najebati od Helene...

- Nismo mi ludaci. Mi smo samo malo manje pametni ljudi... - e, tu sam ga ja drmnuo u rebra, čisto da ućuti. Helena ga je tako streljala pogledom, da sam se i ja stresao od straha.

- Ućuti, budalo! Sravniće nas sa zemljom ako ovako nastaviš! - besno sam prosiktao na Nemanju.

- Šta se ti udaraš, pederu jedan?! - on mi je uzvratio.

- Pavloviću, Maksimoviću, ako ste se dovoljno isvađali, ja bih da nastavim. A ako niste, napustite prostoriju. Znate gde su vrata. - rekla je besno i pokazala rukom prema vratima. Nemanja i ja smo automatski zaćutali.

- Dakle, ludaci moji, kao što znate, sutra nam je prva utakmica. Posle ručka idemo da gledamo na TV-u žreb i da vidimo kome ćemo prvo da jebemo majku. Nadam se da ste spremni, jer ako niste, ne da smo ga najebali... 'Ajde sad, žderite! - rekla je i nasmejala se. Posle tri sekunde su se pojavili konobari sa hranom. Hvala Bogu! Umalo niisam crk'o od gladi! Bacio sam se na hranu  kao da sto godina nisam jeo. 

* * *

Sat vremena kasnije, konačno smo se nažderali. Mislim, jeli bismo mi i dalje, nego nas je Helena poterala od stola u neku veliku sobu sa ogromnim televizorom. Skoro pola sata smo se svađali gde će ko da sedne, na kraju smo uspeli da iznerviramo Helenu i to toliko da je počela da se dere na nas i na kraju nas je ona rasporedila da sednemo. Konačno smo posedali i Helena je upalila ovaj ogroman TV. Našla je neku lokalnu nišku televiziju, baš u trenutku kada je prenos tog žreba počinjao. Na ekranu su se pojavila dva starija čoveka koji su sedeli za nekim stolom.