Kako postati i ostati princ na belom konju

Jankova fantastična ideja

I još jedan školski dan je gotov. Hvala Bogu, petak je. Da sam još koji minut morao da slušam ove dosadne nastavnike tačno bih se bacio kroz prozor. Šteta samo što nam je učionica u prizemlju, ni nogu ne možeš da polomiš k'o čovek. Nemanja, Đorđe, još neki drugari i ja stojimo na autobuskoj stanici i čekamo bus. Usput pričamo o tome u koji klub ili kafančinu da upadnemo sutra uveče. Da, da... Znam, maloletni smo. Tek nam je petnaest, ali mi već uveliko izlazimo. Mislim, koga briga za glupave zakone? Ako završim u zatvoru,  moj ćale će platiti koliko god da treba, samo da se ne čuje da je njegov sin u zatvoru. Tako pričajući, vidim da se neke dve osobe kreću prema nama. Pogledam malo bolje i shvatim da su to Helena i Jovana. Pričale su i smejale se nečemu. Bože, koliko je samo lepa... Pogotovo kad se smeje, kao anđeo... Bože, zar je moguće da na planeti Zemlji postoji nešto ovako? Ja nisam verovao da na Zemlji ima nešto što je ovoliko lepo dok nisam video nju kak se smeje... Ama šta je meni da ovoliko pominjem Boga?

- Brate, šta buljiš tamo? - pita me Đorđe.
- Auu, sad sam video. Janko, brate, ti kad pucaš - pucaš samo na visoko! - podjebavaju me ovi idioti. 

- A dobro, pustite dečka na miru, nije ni meni svejedno kad vidim Jovanu. Mala je prelepa... Uh, šta bih dao da je moja devojka! Uh! - filozofira Đorđe, usput verovatno zamišljajući kako bi bilo da je Jovana, ovo anđelče, njegova devojka. Ne znam zašto, ali odjednom sam dobio takvu želju da ga pesnicom spičim posred one njegove pacovske face i to tako jako da  mesec dana jede na slamčicu... Šta je sa mnom? Šta mi radi ova mala? Jesam li ja načisto pukao? Ne, već večeras moram 'vatati neku ludaču na dopisivanje. Ovo je neizdrživo! Moram imati neku rezervu. I dalje gledam Jovanu i Helenu. 

- Devojke, dođite ovamo! - viče ih poštar. One se okreću.
- Mi? - pita Helena zbunjeno. Zar ona može da se zbuni?

- Jovana, dete, imam nešto za tebe. Jedan paket. Iz Hrvatske. Sačekaj, sad  ću da ga donesem. Zaboravio sam ga jutros kad sam nosio ostalu poštu. - reče poštar i nestade u zgradi seoske pošte. Helena i Jovana su ostale napolju i čekaju. Od koga li je paket? Da nije od onog idota Matea? Majke mi mile moje Vesne, ako ikad odem u Hrvatsku, prebiću ga na mrtvo ime! Ama, šta je meni? Prebio bih svako muško koje se približi Jovani! Ovo mi se nikad nije desilo... Sine Janko, može biti da si poludeo. Mada ti ni pre nisi bio normalan. Jao, baš to hvala na ovim komplimentima, dragi moj. Stvarno nisi trebao!

Nakon nekoliko minuta, poštar je izašao iz pošte noseći u rukama neki paketić.
- Evo, dete, potpiši ovde. - pružio je poštar Jovani neki papir. Jovana se potpisala i uzela paketić od poštara.
- E, to je to! Pozdravi mamu! - rekao je poštar Jovani. 
- Hvala! Doviđenja! - Odgovorila je Jovana. 
Helena i Jovana su ponovo nastavile da ide prema nama. Čuo sam kako pričaju.
- Od koga li je ovo? - pitala se Jovana.
- A jest', ja sam vidovita, pa znam. - odvratila joj je Helena. Približavale su nam se sve više i više.
- 'Ajde da ga otvorimo. - predložila je Jovana.
- 'Ajde. - Helena je pristala i počele su da otvaraju paketić. Bile su tačno ispred nas. Skinule su papir sa onog paketa i ispod njega je bila kartonska kutija. Otvorile su kutiju i iz nje izvukle drugu, manju kutiju od tamno plavog pliša. Izgledala je kao jedna od onih kutija za nakit koje se viđaju u filmovima i turskim serijama. Usput, ne pitajte me kako znam ovo za turske serije. Moja stara ih naprosto obožava, a meni se povraća od same pomisli na njih.
Jovana je pažljivo otvorila kutijicu i iz nje izvukla neki papir. Počela je naglas da čita ono što piše na tom papiru.

- Draga Jovana, nadam se da će ti se svideti poklon.
 Izabrao sam ga misleći na tebe. 

Nadam se da ćeš se setiti mene kad god ga pogledaš.
Voli te tvoj Mateo!