Kako postati i ostati princ na belom konju

Samo budale buncaju u snu!

Pa, onaj današnji ,, incident''  se i nije baš slavno završio... Morao sam da sedim na časovima sav mokar i smrdljiv. Čak su i neka deca koja su me videla morala da stanu, dobro se zagledaju i pitaju: ,,Jesi ti čudovište?''. Hvala vam deco, stvarno je lepo znati da će te se jednog dana i rođeno dete plašiti! Kada su se završili prokleti časovi, počeo sam da kijam, a mor'o sam da idem kući jebenim autobusom! Dok sam stigao kući, već sam se tresao od hladnoće! Možete da zamislite na šta sam ličio kad me se i rođena majka prepala?!

I eto sad, kao neka mamina maza sedim u krevetu i pijem čaj! Ej, čaj! Jedina dobra stvar je što ona aždaja od mog razrednog nije zvala ćala... Pa, gospodin još ne zna kako mu se sin razboleo. I mislim da ono ,,kupanje'' u bari i nije bila baš najbolja ideja... Sad ne mogu da nastavim svoj plan, moraću da ga zaustavim dok se ne oporavim. Al' zabole me uvo, dobio sam poštedu od čuvanja ovaca! Jeej! I dok ova jebena temperatura i dalje raste i dok se osećam kao zadnje govno protiv koga je ceo univerzum, počinjem da kontam da mi se u stvari spava... Aj da probamo i to čudo! I tako ti ja zahrkah k'o međed s astmom!

Sanjam neki prokleto čudan san, Jovana je sa mnom, govori mi nešto... A ja je ne razumem! Osvrćem se oko sebe i shvatam da sam u školi. Da li se to meni čini ili Jovana objašnjava... Čekaj malo! Jovana stoji pred tablom i objašnjava... Nemetale?! O ne, Jovana je postala nastavnik hemije! Ne, ne, neeee... To ne može biti istina! Zašto sam morao da se zaljubim u štreberku?! Zašto, Janko, Bog te ne ubio?! Zašto? Počinjem da je dozivam, ali ona se ne odaziva... Vičem sve glasnije, ali ona i dalje ne reaguje!  Jovana! Jovanaa!

Neko me gura... Otvaram oči i vidim da pored kreveta stoje Miloš i Nemanja i gledaju me k'o budalu. Okej, ja i jesam budala!

- Šta gledate? Pustite me da spavam! -  Čuo sam da su ona dva idiota izašla iz sobe. Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio sa svojim šarmantnim hrkanjem. Mislim, u to hrkanje bi se svaka normalna devojka zaljubila!

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nemanja i ja ulazimo u sobu i vidimo Janka na krevetu... Ja što hrče, mati mila! Odjednom počinje da se vrti po krevetu k'o da je poludeo i da viče nešto.

- Jovana! Jovanaa! - viče on. Nemanja i ja mu prilazimo i drmamo ga. Posle nekih pola sata drmanja i slušanja njegovog dosadnog hrkanja, uspeli mo da ga probudimo. Nemanja je već hteo da ide po 'ladnu vodu s ledom. Samo nas pogleda i počne da viče.

- Šta gledate? Pustite me da spavam! - dere se on opet. Mi se samo okrenemo i izađemo iz njegeve sobe. Iza zatvorenih vrata se ponovo čuje medveđe hrkanje. Zbunjen sam skroz. Ko mu je sad ta Jovana? Iako sam mislio da sam ovo rekao u sebi, rekao sam na glas. To sam zaključio po Nemanjinom odgovoru.

- Miloše, mislim da znam ko je ona. Janko se već nekoliko dana raspituje za Jovanu Miletić iz sedmog. - Njegov odgovor me iznenadi. A ja se onda setim onog plana.

- Dođi, moram nešto da ti pokažem. - Odvedem ga u moju sobu i upalim računar. Pronađem onaj dokument i onda ga pozovem.

- Nemanja, vidi! - Dolazi do računara i zbunjeno počinje da čita. To potraje nekih pet minuta.

- Misliš li ti ono što i ja mislim? - Konačno progovori.

- Mislim. - Kažem i nasmejem se.

- Samo, ima jedan mali problem. Ona je najbolja drugarica Ledene. - O jebote, Janko, jesi baš morao u nju?! Ali, dobro, šta je, tu je... Preživećemo! Ipak smo mi braća vukovi lavljeg srca...

I zvanično je, dobio sam novu snajku. Ovaj put je to Jovana Miletić. I pomoći ću svom bratu da je osvoji, ma koliko me to koštalo. Jer vidim da mu ona puno znači...

- Sutradan -

Janko se oporavio. Sedimo napolju zajedno i pričamo. Pozvao sam i Nemanju, on dolazi za par minuta. Moramo pod hitno da mu kažemo šta znamo i da mu ponudimo pomoć. 

Posle par minuta stiže i Nemanja... E sad smo ga najebali. Nemanja počinje da priča.

- Znaš, Janko, moramo nešto da ti kažemo. Saznali smo nešto i moramo to da ti priznamo. - Nemanja kaže i počne da se... Trese? Zajebi ovo, ja nastavljam.

- Znamo za Jovanu. I nudimo ti pomoć. - Kažem samouvereno. On blene u mene k'o tele u šarena vrata. Počne da kašlje i muca.

- K-kako? Kako ste saznali? - pita začuđeno. 

Čuli smo te kako buncaš, ja sam video onaj plan i to smo povezaali sa tvojim raspitivanjem za nju. Pa, prihvataš li našu pomoć? - kažem to u jednom dahu. On ćuti nekoliko minuta, verovatno pokušava da razmišlja. Onda konačno progovori.

- Prihvatam. Imate li neku ideju? - kaže gledajući nas. Na to sva trojica zaćutimo. Niko od nas nema neku pametnu ideju koju bi vredilo probati. Nemanja progovori.

- Mislim da bismo trebali da naeđmo saveznika. Nekog od njenih prijatelja... Ali, to mora da bude neko je veoma dobro poznaje, najbolje bi bilo da to bude neka njena najbolja drugarica. A problem je to što... Ledena je njena najbolja drugarica. - Na pomen nje svi pretrnemo. Ledena je vođa najjače ženske ekipe u školi.  One su toliko sposobne, da svaka od njih može prebiti trojicu naših. Moje razmišljanje prekine Janko.

- Ako treba, tražićemo pomoć i od samog đavola. Mada mislim da je ona gora i od samog đavola...