Kako postati i ostati princ na belom konju

Aman ljudi, nisam ja Rus!

//Sutradan (petak)//

I evo mene opet u ovoj usranoj ustanovi koju normalni ljudi zovu škola. Časovi se vuku kao gladna godina. Sad sam na času nečega... Biologije valjda? Pojma nemam, k'o da je i bitno. Ova trtlja o nekakvim biocenozama, biodiverzitetima i šta ti i ja znam... Ma koji će mi moj ovo u životu? Tako mi se spava, a ova je tako dosadna! Samo ću malo da zatvorim oči...

Osećam da me neko drma. Ha?

- 'Alo, Pavloviću, bre! Jesi li živ? - jedva nekako otvorim oči i vidim kako me nastavnica drma i gleda namršteno. Ha? Šta se desilo? Ma jesam ja to opet zasp'o na času? O, jebote, sad će ova da me smara 100 godina o tome kako časovi nisu za spavanje nego za učenje. Jebem ja sebe i svoj glupi mozak kome se i dalje spava! Nastavnica se taman sprema da počne da se dere na mene, kad se oglasilo školsko zvono. Uh, hvala Bogu! Izvukao sam se kroz iglene uši! Izletim iz učionice k'o da me sto đavola goni samo da me ne bi ona karakondžula od nastavnice stigla i počela da mi naprđuje o spavanju na časovima, mojim ocenama i ostalim glupostima. Krenem u klozet, ali ne zbog svojih fizioloških potreba, već se kod nas u školi za sva najnovija dešavanja prvo sazna u WC-u. Kod nas u školii se prvo mora proći kroz ženski WC da bi došao do muškog. U prolazu od ovih torokuša načujem nešto što me veoma zainteresuje.

- Šta se dešava? - pitam jednu od ovih alapača. Izgleda da je jedna od onih iz Heleninog odreda.

- Vi ste sledeći čas trebali da imate muzičko, zar ne? E, pa, nastavnik muzičkog nije došao, tako da ćete umesto muzičkog imati čas ruskog. Zajedno sa našim odeljenjem. - rekla je i nestala. Opa! Izgleda da ću biti zajedno sa Jovanom na času. Pa dobro, izgleda da današnji čas ruskog i neće biti baš toliko loš.

I evo ga opet ovo dosadno zvono. Ovaj prekratki odmor se nažalost završio. Vučem se do učionice kao prebijena mačka i sručim se na stolicu pored Nemanje. Nas dvojica sedimo u pooslednjoj klupi do prozora. Da vam Janko kaže nešto pametno, to vam je najbolje moguće mesto u čitavoj učionici.

- Jesi čuo da imamo čas sa sedmim pet? - pitam ga.

- Ma jesam. A šta si ti tako uzbuđen? A daa, setio sam se, ona mala Hrvatica je u pitanju... - podsmevao mi se - Je li, Romeo, da neće biti udvaranja na času ruskog? Mislim, nisi valjda tol'ko lud, znaš da im je Ruskinja razredna, zar ne? Ili će biti... О, дорогая, я тебя люблю! - konj me podjebava, a ovi ludaci mu se pridružuju. Zveknem ga rukom u rame i on zajauče, ali ipak ućuti.

- Aman ljudi, nisam ja Rus! - kažem besno.

Ovi iz sedmog pet ulaze u učionicu. Helena i Jovana ulaze zajedno, usput pričajući nešto. Smeju se nečemu dok prolaze pored nas. Dok prolaze pored nas, nešto svetluca na Jovaninom vratu. Pogledam malo bolje i... To je Mateov lančić... Jebiga, taj Mateo mora da je pravo bogat čim on može da joj pokloni neešto tako skupo. To mora da je skuplje od mog života. U mojim lepim mislima prekine me ulazak nastavnice. Upisuje čas i odma' počne nešto da serenda o nekim glupostima. Prvih pet minuta časa sam se pretvarao da slušam nešto, posle mi dosadilo. Iscepio sam papirić iz sveske, smotao ga i gađao Nemanju. Lik bulji u telefon i ne doživljava me.

- Šta je, Romeo? Dopisujem se s nekom ćurkom, nemoj da mi smetaš! - viče onako u šapatu.

- A dosadno mi je! - prenemažem se ja.

- A ova mi i onako ne odgovara na poruke. - rekao je smoreno. Ostavio je telefon, a onda smo počeli da pričamo o sinoćnoj utakmici između Barse i Bajerna. U razgovoru nas prekida besan glas ove karakondžule od nastavnice.

- Pavloviću, Maksimoviću, da nećete možda da vam donesem kafu i sok?! Vidim ja, vi se lepo opustili i divanite za sve pare! Gospodine Pavloviću, vi prenesite svoju guzu kod Miletićeve, a ti, Obrenovićeva, pređi kod gospodina Maksimovića. - naredila je i nastavila da švrlja nešto po onoj jadnoj tabli.

Helena promrlja nešto i nisam baš siguran, ali mislim da joj je opsovala nešto žestoko. I to na ruskom. Jebote, otkud ovol'ki Rusi ovde?

Ustajem i krećem napred prema Jovaninoj klupi i sretnem se sa Helenom koja je krenula kod Nemanje. Biće njima veselo! A dobro, bar se nadam da ga Helena neće ispebijati do kraja ovog prokletog časa. Namigne mi u prolazu i sedne pored Nemanje. Kak'i su, k'o na optuženičkoj klupi ili, još bolje, za mladenačkim stolom. Mislim da bi on i Helena bili dobar par. On lep i glup, ona lepa i pametna. Kombinacija za poželeti!

Seo sam pored Jovane i prva dva minuta se pretvarao da pratim čas i pišem ova sranjca u svesku, al' mi je i to brzo dosadilo. Cepam papirić iz sveske i pišem poruku Jovani.

Ova nastavnica je dosadna. Usput, ja sam Janko Pavlović. Ali ti me možeš zvati Jane, srećice. :)

Prati čas, idiote! Jovana Miletić, drago ti je. :P

Opa, mala je opasna! Nastavio sam da joj pišem poruke, šaleći se sa njom i zadirkujući je. A ona se kao ljutila. Ostatak časa je proleteo brznom svetlosti. Slatka je, ali ništa više od toga...

I tako sam ja odlučila da nastavak podelim u više kraćih...

Eleni ♥