Kako postati i ostati princ na belom konju

Školski turnir

Pola sata vožnje kasnije ponovo smo se našli na centru Jovaninog sela. Ovaj put vožnja nije prošla u dosadnoj tišini, pričali smo svih pola sata, a Milivoj se očigledno pravio da nas ne primećuje. Auto se zaustavio na centru sela, tačno na mestu gde sam samo nekoliko sati ranije, čekao Jovanu. Izašli smo iz auta i ja sam odjednom, potpuno neočekivano, odlučio da otpratim Jovanu do kuće.

- Stari, idem ja da otpratim Jovanu do kuće, čekaj me ti tu, može? - pitao sam starog, iako sam već imao neki osećaj da će pristati. Ma, mislim stvarno, šta ste mislili? Ja sam ponosni sin svog starog, a mene je moj stari učio da budem džentlmen!

- Ma naravno, tu sam ja, nigde ne idem. I onako bi me Vesna ubila kad bih te ostavio tu. - rekao je i namignuo mi pazeći da Jovana ne primeti.

Jovana i ja smo u tišini krenuli prema njenoj kući, ali ovaj put nije bila ona ružna tišina za koju samo čekate kada će više da se završi. Bar meni. Ovaj put se nisam osećao k'o prase pred klanje.

Posle nekih pet minuta hodanja u potpunom mraku i tišini, našli smo se pred njenom kapijom.

- Je l' ti bilo lepo danas? - konačno sam ja pitao.

- Jeste. Stvarno, jeste. - rekla je nasmejano. Bože, kol'ko je lepa, kažem to po stoti put, sigurno. Postajem sam sebi dosadan. Jebiga, sad mi je žao što sam započeo ovu igru. Al' sad nema nazad. Kasno je. A ja sam previše zaglibio... Čak sam i od Helene tražio pomoć. Jebote, Helena! Nadam se da me neće ubiti kad završim sa Jovanom. Mislim, luda je ona, svašta mož' da joj padne na onu njenu ludu pamet. Valjda će Neca uspeti da je ubedi da mi poštedi život. Mlad sam ja još, bila bi šteta da me ona ubije...

- Janko... - Jovana prekine moja razmišljanja, a ja shvatim da već ko zna koliko stojimo ispred njene kapije i gledamo se k'o u indijskoj seriji.

- Reci, lepotice. - kažem smejući se sam sebi.

- Mislim da bi bilo preporučljivo da odeš pre nego što te Biljana primeti, jer ako te primeti, ni ti ni ja se nećemo baš lepo provesti. - kaže nekoko, ne znam... Stidljivo, možda? Da, da, stidljivo.

- Ma šta mi može? Osim toga, noć je, nema šanse da me vidi! - kažem ja, smejući se.

- Ne poznaješ ti nju još kako treba. Veruj mi, žena ima oči na leđima! Sve vidi i sve čuje! - kaže i ona kroz smeh - Osim toga, neću da te nosim na duši ako ti Biljana nešto uradi!

- Ma siguran sam ja da bi ti mene posećivala u bolnici ako me Biljana prebije! - kažem.

- Pa, ne verujem da bi ti preživeo to, al' ja bih žrtvovala svaku nedelju da ti donesem cveće na grob! - zajebava me, al' nije me briga za to, nek mi radi šta god hoće, samo nek se smeje ovako i ja sam zadovoljan.

- Ti stvarno nisi normalna! - kažem joj ja.

- E dobro je kad si primetio, već sam počela da se brinem da nešto nije u redu s tobom! - i ponovo onaj njen osmeh koji me ubija i čini da se osećam kao veće govno nego što zapravo jesam.

- Dobro, mislim da je vreme da se rastajemo. Ne želim da mi se zalediš. - kažem jer vidim da joj je hladno jer se obgrlila rukama pokušavajući da se zagreje.

- A, neću! - kaže detinjastim glasom. Bože, šta sam ti uradio da me ovako zajebavaš?!

- Nećeš? A malo pre si mi govorila da idem, da će me tvoja majka ubiti ako me vidi s tobom? Šta je sad? Jesam ti ja baš toliko zanimljiv? Hajde, hajde, prehladićeš se! - kažem joj ja jer vidim da joj je hladno i zato želim da se što pre rastanemo i da ona ode u kuću, da se ne smrzava ovde sa mnom. Jer, ja sam konj, meni ništa neće biti, ali ne bih voleo da se njoj nešto desi.