Kako postati i ostati princ na belom konju

Jedan sasvim običan dan...

😊😍😘💖❤😜😍

Prošlo je već tri dana od onog ludog školskog turnira. Moram da se pohvalim, ali osim Jovaninog zagrljaja, dobio sam i peticu iz fizičkog od razrednog. Pa šta se smejete, ta petica je bila u potpunosti zaslužena. Mislim, ipak sam ja taj koji nosi titulu najboljeg igrača beton lige! Pa zar onda da ja ne dobijem jednu najobičniju peticu iz fizičkog i to od mog razrednog koji, ruku na srce, jeste dobar čovek, samo je malo lud. Ali dobro, nismo ni mi nešto mnogo bolji. Ludi đaci, pa mora i razredni biti bar malo lud! 

Inače, samo da napomenem, ja se trenutno nalazim na času nekog predmeta, za koji uopšte nisam siguran šta je. Mislim da bi ovo trebala da bude fizika, ali nemojte me držati za reč. Eto, iz ovih mojih reči možete da zaključite koliko ja slušam ovu dosadnu babetinu dok trtlja o nekim glupostima koje su, kako ona kaže, veoma bitne, važne i neophodne za naš budući život. 'Ajde, 'leba ti, objasni mi kako će kapacitet provodnika ili šta već, pomoći da unapredim tehniku čuvanja ovaca?! Jer, realno, ovce mi ne ginu. Makar bio vukovac, ja ću morati da nasledim ovce od mog starog. 

Joj, Bože, toliko mi se spava... Gotovo je! Zaspaću! Sigurno ću početi i da hrčem, a onda će me ova nadrndana babetina koja ima pik na mene još od šestog razreda upisati u napomenu, dati mi još jednog keca da upotpunim svoju kolekciju kečeva u rubrici za ocene iz fizike i razredni će mi smanjiti ocenu iz vladanja, stari će me onda ubiti i ja samo mogu da se slikam! Pitam se, da li bi Jovanici bilo žao kad bih ja, ne daj Bože, umro? Sve mi se nešto čini da ne bih voleo to da saznam. Bar ne još uvek.

Da bih izbegao tu svoju tužnu sudbinu, odlučujem da sasvim polako i nečujno izvadim svoj voljeni telefon iz džepa i proverim šta ima novo na Fejsu. Ulazim na Fejs i setim se da još uvek nemam Jovanu kao prijatelja na Fejsu. Potražim njen profil i pošaljem joj zahtev, a onda nastavim da gledam neke gluposti na Fejsu. Tri minuta kasnije, stiže mi jedno novo obaveštenje. Opa! Šta će ovo biti? Mala štreberka je na Fejsu za vreme časa! I prihvatila je moj zahtev! Ccc, kakvo je ovo vreme došlo, ni štreberke nisu ono što su nekad bile! Ali kako god, meni to u potpunosti odgovara. Ne žalim se uopšte! Sad ću da joj pošaljem poruku...

Ja: Zar dobre devojke kao što si ti smeju da budu na Fejsu za vreme časa? Stvarno si me iznenadila...😏

Jovana: Koliko ja znam, i ti upravo imaš čas. Ako ti možeš, što ne bih mogla i ja?😉

Ja: Uuu, mala je opasna... Koji čas imaš sad?😮

Jovana: Geografiju... Čovek ne predaje, on drži političke mitinge na časovima...😶 Šta ti imaš?

Ja: Nemam pojma... Ček, sad ću da proverim!

Jovana: Kako ćeš da proveriš?

Ja: Lepo, samo sačekaj malo

Zaključavam telefon i tiho ga stavljam ispod klupe. Onda podižem ruku, a Nemanja gleda u mene kao da sam potpuno puk'o. Ko zna, možda i jesam? Dobrih pet minuta držim podignutu ruku i već je pomalo počela da me boli, Nemanji samo što oči ne ispadnu koliko bulji u mene, a ova babuskara nikako da prestane da švrlja ove gluposti po tabli i da se okrene prema nama. Konačno je završila sa crtanjem tog nekog sranja i okrenula se da vidi da li neko ima neko pitanje. Kada je videla da sam  ja podigao ruku, toliko se iznenadila, da ja mogu da se zakunem da se uštinula!

- Kaži, Pavloviću, šta ti nije jasno? Ako ti se ide u toalet, možeš slobodno da spustiš ruku i trpiš do kraja časa. Lepo sam ti sto puta rekla da kod mene izlazaka u toalet nema! Te stvari se obavljaju na malom odmoru! - rekla je babetina naglašavajući reč nema i mlateći prstom kao da nam otkriva najveće tajne jebenog univerzuma.