LAST KISS

Chapter nine- 'Give me one more chance'

Njegove mekane usne su veoma spretno i nežno dodirivale moje.. Svoju desnu ruku je položio na moj obraz te me nastavio ljubiti.. Ja sam samo iznenadjeno stajala, kad-tad pomerajući moje usne zajedno sa njegovim.. Dok nisam shvatila u šta se ja to opuštam.Nenene, ovo nije ispravno. Tek sam izašla iz veze i ne želim da se opuštam ni u jednu drugu. Ne želim. Nisam mu to smela dopustiti. Naglo sam se odvojila u njega i tiho prošaputala:

Ja:''Zak, ovo se nije smelo dogoditi''. -pre nego što je išta mogao reći, brzo sam potrčala ka kući i ušla u nju usput čuvši kako je viknuo moje ime. Zašto je to zaboga učinio, zašto? Znam, znam da mu se svidjam ali to ne znači da se i on menii.. *ne laži samu sebe,svidja ti se* unutrašnji glas se odaziovao. Možda je i upravu.. A MOŽDA IPAK NE. U glavi mi je čitava zbrka. Ne znam šta se dešava sa mnom, ne znam šta zapravo osećam, ma ne znam ja ništa ustvari.

Produžila sam u kuhinju i sela za kuhinjski sto. Naslonila sam laktove na sto, te ruke položila na glavu. Mislim da me glava počinje boleti. Ma divno, samo mi je još to trebalo. U kuhinju je ubrzo uletala mama,a kad me je videla u kakvom sam stanju, izvukla je sebi jednu stolicu te sela pored meme pitajući me:

Mama: ''Mila, šta ti je? - zabrinost u očima joj se jasno videla. Majka je majka.

Ja:''Mama molim te ne pitaj me ništa.'' 

Mama:'' Reci mi šta te muči, veruj mi biće ti lakše.'' -navaljivala je. 

Ja: ''Molim te, daj mi aspirin ili šta god već, glava me rastura'' . -izbegavajući. Mama je ustala i otvorila jednu fioku te iz nje izvadila tabletu. Nasula mi je vode u čašu i dodala mi tabletu i čašu. 

Mrzim piti tablete. AHsgdsadsaf. Brzinski sam progutala te ispila celu čašu vode. Ustala sam sa stolice i po mom planu krenula u moju sobu, ali naravno mama me je prekinula dobacivši:

Mama: ''Je li mlada damo, gde si krenula? ''

Ja: '' Umm,pa..u sobuu? '' - nesigurno

Mama: '' A da mi ispričaš? '' - eh jesam baksuz.

Ja: '' Kasnije'' . Mama je promrmljala nešto takvo: '' Beži, samo beži od svega. ''... otrčala sam u svoju sobu. Upravu je, bežim od svega. Mislim da mi to najbolje ide od svega. Legla sam na krevet.Ležala sam na ledjima. Gledala sam u plafon i videla svakakve šare. Kao mala, kad nisam mogla zaspati, gledala sam u to i ubrzo zaspala. Svetli u mraku, pa sam tako mogla videti. Šta li sada da radim? Nikako ne mogu izbaciti Zayna i njegov poljubac. Mislim da on loše utiče na mene. Ne znam šta mi je učiniti... Proverila sam telefon a onda se malo i raztužila kad sam videla da nema nikakve poruke. Ček, rekla sam da sam se raztužila? NISAM. Svejedno mi je ustvari. No, ipak za manje od minute, oglasio se telefon. Porukica je od Zayna, pisalo je ovako: '' Heyy Hanna..Znam da sam kreten. Imaš pravo, nisam to trebao učiniti. Sa tim poljubcem sam upropasti i to naše,ajde da nazovem, prijateljstvo što smo imali. Ne znam šta mi je bilo u tom momentu. Skroz poludim kad sam u tvojoj blizini, a to nije nikako dobro. Mislim da je bolje da se neko vreme ne vidjamo.. ali i da ti to nisam rekao, ti me sama ne bi htela videti. Mislim da je to najbolje, da se udaljimo malo. Možda tebi taj poljubac ništa ne znači, ali meni da,i to više nego što misliš i zato je i bolje da se ne vidjamo, želim da porazmislim o svim mojim postupcima. Stvarno ti se izvinjavam što sam te povredio.

Ali jedno znaj, znaj da te volim mala xx .'' - dok sam čitala, nekoliko suze su skliznule niz moje lice kvaseći okran na mobilnom. Osećam se nekako.. Razočarano? Ne znam, ne znam šta da mislim.. Nisam očekivala too, značim mu a onda traži da se udaljimo? Ma Bože, šta je meni?Ponekad samu sebe ne razumem. Dobra je ideja. Dobro je postupio. Bolje je tako, da se ne vidjamo. Možda za to neko vreme, on mene preboli, nadje drugu i bude srećan sa njom, lalala. Shut up Hanna. 

Zaronila sam glavu u jastuk, nadajući se da ću tako zaspati, i uspela sam...

Trnnnnnnnnnn,trrnnnnnnnn.. Mamurno sam otvorila oči,trljajući ih, i pogledala na svetlucavi mobilni koji je zvonio i zvonio. Ko li je dodjavola sad? Dohvatila sam telefon a onda se šokirala kad sam ugledala ko zove. Pritisla sam zelenu tipku, ali možda je bolje da nisam.

#Ja: '' T-teo? ''

#Teo: Hejj..Da ja sam..-imao je neki čudan glas.

#Ja: ''Trebaš nešto? '' -kad sam se svega setila, drsko sam mu rekla.

#Teo: ''Zapravoo..Daa.. -sad je zvučao nekako, umiljato?''

#Ja: ''Šta to? ''

#Teo: ''Još jednu šansu.''- ovo me je stvarno nasmejalo.

#Ja: Teo, znaš da...-prekinuo me je:

#Teo: Pre nego što išta kažeš, saslušaj me. Samo ne preko telefona, već uživo. Želim te gledati pravo u oči kad ti to budem govorio. Molim te, ne odbijaj me. Svako zaslužuje drugu šansu, zar ne? Čak i oni najgori.-ostala sam zatečena. Šta da mu kažem?

#Ja: ''Teo...''

#Teo: ''Tvoj odgovor je ne, jer tako?'' -izgovorio je to tako tužno i razočarano. 

#Ja: ''Zapravo moj odgovor je ...

 Ako želite znati koji je odgovor dala, čitajte :D Zadnjih nekoliko dana nisam imala inspiracije pa nikako nisam mogla napisati. Mislila sad da će nastavak izgledati duže, ali prevarila sam se...