LAST KISS

Chapter 12- Do you know what you did to Zayn?

Osetim blago drmanje po ramenima.Nežan i topao glas mi govori:

xXx: Hajde, ustani. Zakasnićeš u školu. -Provirila sam na jedno oko i opazila mamu. Pa ko bi drugi. *očekivala si Zaka?* mrš.

Ja: Moram li? - pospanim promuklim glasom sam je upitala.

Mama: Moraš. Imaš dosta neopravdanih. Hajde brzo se obuci, a onda sidji na doručak.

Ja: Važi. Izašla je iz moje sobe. Ustala sam, obukla se a onda.. Onda sam se opet zavalila u krevet. Još samo  minuta. I tom trenutku, i ona su važna.. 1,2,3,4,5,6,7,8,9min 10:

Mama: SILAZI DOLE DETE! -Zaderala se, a ja sam se odma naglo trgla. Ouu, pa ja se malo više uspavala. A kad bi me bar pustila da danas ne idem. Okačila sam torbu na rame,i sišla dole. 

Ja: Šta je za doručak? 

Mama: Tost. - krenula sam da sednem ali me je mama prekinula:

Mama: A ne, uzmi tost u ruku i kreći u školu. Zakasnićeš! - ah, hvala ti mama što me puštaš da se najedem na miru. 

Ja: Okej. - prevrnula sam očima i uzela tost.Krenula sam ka školi. Danas je ponedeljak, imamo prvo čas matišu. Aham, baš super. Divno. Tost sam pojela za 5 minuta, i manje. Još sam gladna :( Došla sam u školu. Sva sreća,pa još nismo ušli u učionice. Ne znam dal' sam vam na početku spomenula, ali ja idem u medicinsku strednju.Anna je bila naslonjena na zid, spuštene glave. Opazila me je ali nije obraćala pažnju, opet je spustila glavu. Zaboga, šta je njoj? Došla sam do nje i rekla:

Ja: H-ej. 

Anna: Ćao... -pogledala me je u oči, a onda opet spustila glavu. 

Ja: Anna, šta se desilo? Zašto si tako..Tako tužna? 

Anna: Nisam.- rekla je a onda mi okrenula ledja i produžila u učionicu. Raširila sam ruke ko neka budala i viknula joj:

Ja: Anna!-nije obraćala pažnju. Ako se ljuti, neka barem kaže razlog. Mrzim kad me neko izbegava.

Ušla sam i ja u učionicu. Nastava je počela. Ana je sedela ispred mene. Nekoliko puta sam je olovkom dodirnula o ledja ali ona se nije ni jednom okrenula prema meni. 

Svi časovi su tako prolazili. Šta god sam je pitala, samo je klimnula glavom, ili odmahla. Ne mogu to da trpim. Škola se završila. Svi smo krenuli kući. Anna je brzo izletela iz učionice, i krenula u dvorište. Potrčala sam za njom i uhvatila je za lakat, a onda okrenula prema meni. 

Ja: Hoćeš li mi reći šta se dešava? Šta sam skrivila da me ceo dan izbegavaš?! Ako se već ljutiš, reci mi razlog. Može se ispraviti. Samo mislim da nisam zaslušila to ignoriranje, a da mi nije kazano ni zašto ga dobivam. 

Anna: Ne može se to ispraviti. - rekla je i otrgla mi se iz ruku te nastavila put. E neće da može. Ponovo sam je uhvatila za lakat i okrenula prema sebi. 

Ja: ANNA DOVRAGA...- prekinula me je:

Anna: Želiš li znati šta je bilo? Želiš li znati šta si nekome uradila? Želiš li? Misliš da ćeš se dobro osećati ako ti kažem šta je u pitanju? Kazano mi je da ti ne govorim ništa, ali ne mogu. Moram, moram to izbaciti iz sebe. - derala se. iskreno, uplašena sam. šta se dogodilo? 

Ja: Želim! Želim znati! - šta god da bilo, hoću da znam.

Anna: Znaš li ti šta si uradila Zaynu? Znaš li? Više nije onaj isti. Na koncertima više nije onaj stari Zayn, stalno je tužan.Kad pevaju neku ljubavnu pesmu, uvek mu padne koja suza. Slabo se smeje. Promenio se. Zbog tebe! Možda tebe baš briga za njega, ali ja ga takvog ne mogu mogu gledati. Ja ga volim,on je moj idol, i ne mogu podneti da on bude tužan. Čak mi je i sam rekao da ga više ne spominjem pred tobom. Pričao je kako si srećna, da ti on nije potreban itd... Znaš li kako je meni gledati ga takvog? Zaljubi se jednom u 3 godine, i onda bude razočaran u ljubav. Ne znam šta da mu kažem, kako da mu pomognem. Imao je nadu, da će možda jednog dana biti sa tobom, a onda su mu sve ladje potonule kad te ugledao sa Teom kako se ljubiš. Iskreno, ni ja to nisam očekivala od tebe. Ne kažem da budeš sa Zaynom, ali ne mogu da verujem da si oprostila tom gadu. -pričala je i plakala. Pažljivo sam je slušala i iznova sam premotavala njene reči. Ne mogu da verujem. Znači onaj čovek pored drveta je ustvari bio Zak. Ja sam stvarno iznenadjena. - Anna me je prodrmala po ramenima i rekla još uvek plačući:

Anna: Nemaš ništa reći? Ništa?

Ja: A Anna šta da kažem? Misliš li da je meni lako? Misliš li da je meni lako kad vidim Zaka tužnog? Da, za tako kratko vreme mi se uvukao pod kožu. I ja sam mislila da neću oprostiti Teu, ali da si ga samo čula kad smo se videli. Morala sam mu oprostiti. I on me voli, ne samo Zak. Nije mi nimalo lako. Ne znam šta mi je činiti. Izgubljena sam kao malo dete. Barem sam od tebe očekivala da me razumeš, a ne još da me okrivjuješ za sve. Stvarno si me razočarala Anna, nisam to očekivala od tebe. - istina je sve što sam rekla.Sad sam ja bila ta koja je okrenula ledja i nastavila hodati. I meni su se suze počele slivati niz lice. Anna je samo izgubljeno stajala u mestu. Zašto mene uvek okrivljuju za sve? Od svih sam to mogla očekivati, ali ne i od nje. Razumem da je ona Directioner, da joj mnogo znače, ali zar joj ja nisam najbolja drugarica? Zar joj ja ništa ne značim? Ne, ne znam šta da mislim uopšte. Ovo je definitivno još jedan loš dan. Tek je ponedeljak, zar ćemo sad celo vreme biti posvadjane zbog nekog momka? A kad smo već kod Zaka, zašto sam nije došao kod mene i sve mi ispričao? Mislim da se samo unesrećio, a i ja sam, čim sam se opustila opet u vezu sa Teom. Ma koliko god mi je teško priznati, tako je. Ne osećam više ništa prema Teu. A ne mogu ga povrediti, ostaviti tek tako. Koliko je samo bio srećan kad sam mu oprostila. Da, on je srećan, ali ja nisam. Ali takva sam ja, udovoljavam drugima, a za sebe uopšte ne brinem, i onda naravno ispaštam. 

'Easy come easy go, that's just how you live

Oh, take, take, take it all but you never give

Should've known you was trouble from the first kiss'... telefon mi zvoni. Teo je.Divno. Javila sam se.

Teo: Hej Hanna. -zvučao je veselo.

Ja: Hej...

Teo: Imaš li vremena da se vidimo? 

Ja: Izvini, ali ne mogu sada.. Glava me boli, želim se odmoriti.. -lagala sam.

Teo: Aa, brz oporavak, nema veze onda sutra. -aha. :3

Ja: Daa..

Teo: Nećeš pitati što nisam bio u školi? -nije bio u školi? Divno, nisam ni primetila. 

Ja: Skroz sam zaboravila na to. Izvini, zašto? 

Teo: Ma okej je. Imao sam utakmicuu, i naš tim je pobedio. - srećno

Ja: Aaaa, pa super,čestitam. - ahaaa,jako interesantno. O Hanna! Brinem se za samu sebe. 

Teo: Hvala. Ajde onda, čujemo se posle. 

Ja: Aj. - prekinula sam poziv, ne znam da li je hteo još nešto reći. 

Došla sam napokon kući. Mama je videla da nisam baš najbolje. 

Mama: Šta se desilo?

Ja: Ništa me ne pitaj. Zak,Teo sad još i Anna. Pričaću ti posle, sad idem da se odmorim. -rekla sam to ko iz topa, a onda se uputila u moju sobu. Nisam ni čula šta mi je mama odgovorila, ako je uopšte i rekla nešto.

Bacila sam se na krevet a onda brzo utonula u san.

Evoo vam nastavak. :D Dugo ga nije bilo, i stvarno vam se izvinjavam zbog toga.  Da vam se odužim, napisala sam duži nastavak. Ne dešava se ništa zanimljivo još, dosando je. Ali sledeći nastavci će biti zanimljiviji.