Gladijatoreva devojka

16.

Andrej i Tea su proveli vreme opušteno čavrljajući u njenoj sobi.

On joj je pričao o njegovim roditeljima, kao i ona njemu o njenim.

Ali još uvek mu nije ispričala kako joj je tata poginuo.

Nije prošlo dovoljno vremena od tada. Ne može to da mu ispriča, bez da zaplače. Ne može to nikome da ispriča.

On, na svu sreću, nikada nije insistirao na tome.
Davao joj je vremena, koliko god je bilo potrebno i znao je da će mu ispričati i sama, kada bude potpuno spremna na to.

Trgnulo ih je pištanje iz hodnika. Dolazilo je iz zvučnika koje se nalazilo u svakom ćošku celom dužinom hodnika.
Ovo pištanje koje se trenutno oglašava, značilo je obaveštenje.
Tako ih trener obaveštava da dođu u dvorište jer ima nešto da ih obavesti.
Imali su tri vrste tih obaveštajnih pištanja.

Za požar, zvučao je baš kao i u filmovima. Glasno i jezivo.
Za neku drugu vrstu opasnosti, Andrej je ubeđen da su tu snimili nečiji vrisak, jer je taj zvuk zvučao bukvalno tako. A i ne bi ga čudilo, da je ludak od čoveka, koji se predstavlja kao njihov direktor, stvarno mučio nekoga i snimao taj vrisak.

I treće, tj. ovaj za obaveštenje, on je zvučao kao neko glasno vibriranje. Dovoljno glasno da ga svi čuju, a da se ne uznemire.

Svi su se okupili u dvorištu u rekordnom roku.
Pored trenera je stajao neki čovek, sa rukama na leđima. Iste visine kao i trener, ali malo sitnije građe. Nosio je crno odelo, bio je malo previše elegantno obučen.
Trener je opušteno ćaskao sa njim, često klimajući glavom.
Dorotea im se ubrzo pridružila i trener se okrenuo ka grupi đaka koja je nestrpljivo čekala na objašnjenje, zbog kog su pozvani ovde.

Trener glasno zapljeska rukama i svi zaćutaše. Kada je bio siguran da je privukao pažnju od svakog od njih, počeo je sa pričom.

,,Izvinite na uznemiravanju, ali biću brz. Bar sa pričom. Verovatno se svi pitate ko je čovek, koji stoji pored mene." Rukom je pokazao na čoveka u odelu, sa njegove leve strane. Čovek klimnu glavom u znak pozdrava.

,,On je isto pohađao ovu školu. I sada je došao na ideju, da dolazi ovde i pomaže nam oko zadataka. Novih. Do sada smo uvek vrteli sve iste zadatke, godinama, ali je sada on tu, i njegov posao je da smišlja neke nove."

Trener pokaza rukom ka napred, dajući reč čoveku pored sebe. Ovaj se zahvalno osmehne, i pročisti grlo.

,,Dobar dan svima. Ja sam Trej Bolt. Ja ću biti vaš profesor zadataka od sada, pa na dalje. I prvi zadatak počinje danas, nadam se da ćemo se lepo slagati." Široko se nasmejao.

Da, baš ćemo se lepo slagati! Samo što si došao i odmah nam zadaješ zadatak, pomisli Lena ironično.

,,Ne prevrćite očima, nije ništa strašno." Podigao je ruke u znak odbrane, i par njih se nasmejalo.

,,Samo neki kao zadatak upoznavanja. Tj, ja ću kroz taj zadatak upoznati vas. Lak i brz zadatak, a biće ocene. Tako da evo vam šanse za dobru ocenu, verujte mi." Ponovo se osmehnuo.

,,A ako bude loša?" Neko upita iz gužve đaka.

,,Neće biti. Samo ćete saznati koliko je dobar ili loš vaš odnos. Ali ocena će biti dobra." Obeća im on.

Tako je i bilo.
Profesor Trej se na kraju ispostavio kao sasvim normalan i zabavan čovek, dosta sličniji treneru, nego direktoru.

Možda ova škola krene na bolje.

Zadatak se ustvari sastojao od toga, da se prvo devojke poredjaju jedna pored druge, a jedan dečak vezanih očiju stoji ispred njih. Njegov zadatak je bio da po glasu devojaka, nađe svoju. One su jedna po jedna izgovarale njegovo ime, i on je po boji glasa morao da prepozna svoju izabranicu.