Gladijatoreva devojka

12.

Teu je probudilo neko čudno zujanje i pritisak koji je osećala u glavi. Začkiljila je, i pokušala da otvori oči ali je i dalje sve bilo mračno.

Na trenutak ju je uhvatila panika da je možda oslepela. Jer je sasvim sigurna da je otvorila oči ali svuda oko nje je i dalje vladao mrak.

Dok se polako vraćala u stvarnost, shvatila je da ni ruke ne može da pomera. Prodrmala ih je još jednom, i osetila da je nešto zateže. Shvatila je da su joj vezane na leđima i da ne vredi da uopšte pokušava da se pomera.

Oko sebe je čula glasove, ali sve joj je delovalo nekako daleko. Odjekivali su oko nje i bili nekako čudni, kao da nisu u istoj sobi sa njom.

Promeškoljila se i zatim su glasovi zaćutali.

Tek tada se setila udarca koji je zadobila u direktorevoj kancelariji i njegovog zlobnog osmeha.
Oni su je onesvestili i odveli odande. Odjednom noge počinju da joj se tresu i panika je polako hvata.

~ • ~ • ~ • ~ • ~ • ~ • ~ • ~ • ~

Andrej je sedeo u dvorištu i čekao Teu.
Kada je ušla da telefonira, njih su poslali nazad u dvorište da ne bi pravili gužvu.

On već dvadeset minuta sedi ovde i čeka je, ali nje nema.
Ruke su mu opušteno stajale na stolu, a nogama je cupkao.
Gde je Tea? Koliko može da traje jedan običan telefonski razgovor?

Odjednom mu crne misli proleteše kroz glavu i on se žustro odgurnu od stola i uspravi.
Pogledao je oko sebe, nigde određeno.

Krenuo je nazad do mesta odakle su svi obavili telefonski razgovor, to jest do kancelarije direktora Dominika. Pokucao je i sačekao odobrenje sa druge strane, ali ništa se nije čulo. Pokucao je još jednom.

Tajac.
Polako je otvorio vrata i provirio unutra.
Nije bilo nikoga.
Stolica koja je bila sa druge strane stola na kojoj su oni sedeli dok su telefonirali, je bila blago odgurnuta. Sve ostalo je bilo sasvim normalno i potpuno uredno.
Osim te stolice, koja je čak svojom nogarom potkačila ćošak tepiha pa je i on bio blago zgužvan.
A to direktor ne bi ostavio tek tako.
Tea možda i bi, ali da je izašla odatle, već bi bila sa njim.
Izašao je iz kancelarije, i potrčao do Teine sobe.

Zastao je ispred vrata u nadi da će je ponovo čuti kako pevuši. Ništa.

Posegnuo je za kvakom. Soba je bila pusta.
Pokucao je na vrata od kupatila. Prazno.

Izleteo je iz sobe i vratio se nazad u dvorište.Sve vreme je pokušavao da se vodi logikom, gde bi ona otišla. Nije bila na mestu gde su trenirali. Pomislio je da je možda završila tamo u potrazi za njim, ali je pogrešio. Ni tamo nema nikoga.

Vratio se do njihovog stola za ručak u nadi da su se mimošli. Ni od toga ništa.
Krenuo je ka školi, kada je naišao na Lenu.

,,Lena!" Viknuo je.

Ona se trgnu. Bila mu je okrenuta leđima, stajala naspram frižidera sa pićem, ruku je držala na dršci od njega, razmišljajući šta da uzme odatle.

,,Hoćeš da umrem? Sad više nisam ni gladna ni žedna ni.." Gunđala je odmahujući rukama.

,,Gde je Tea?" Prekinuo ju je naglo.

Pogledala ga je začuđeno sa još uvek otvorenim ustima. ,,Nije s tobom?" Namrštila se. Njih dvoje su uvek zajedno. Bukvalno su bili dve duše i jedno telo, retko kad su se odvajali.

,,Nema je nigde. Idi po školi negde traži je, molim te, ja idem do sale…"

,,Sada? Da idem u onu pustu školu, u kojoj nema nikoga, osim verovatno duhova?" Lena se šokirala.
Ta škola je bila jeziva čak i kada je vrvila od dece, sada je verovatno kao grobnica. Horor filmove verovatno snimaju u njoj. Samo što to Lena ne zna. Jer ih ne gleda. Nikada.