„Gdje si, zašto te nema, zašto te ne vidim?":Pitala je Mona Liza. „ Tu sam, zarobljen u tvojim očima, moraš ponoviti.": Rekao je Van Gogh. „Šta, šta moram ponoviti, reci mi.": Reče Mona Liza dodirivajući teksasnu košulju slikara. „Da li mi vjeruješ, da li razumiješ poentu našeg života ili ćeš tek shvatiti kada prođe naše vrijeme. Ne govorim ti eto da će sve proći tako brzo kao da se nikada nije ni desilo.": Reče, ali ne završi do kraja jer ga je prekinula žena. „ A da li se desilo, jesmo li zaista postojali, kao jedno? Kao ljubavnici?": Pitala je. „ Da, ali nije dovoljno, ti me ne vidiš, a stojim ispred tebe, da li me voliš pitam se, hm čudna je tvoja narav. Vjerujem ti, stvarno je tako, imaš ljepotu unutrašnjeg mira, to me ispunjava. Nemoj da pravimo greške gospođice Mona Liza. Vaše ime je mnogo privlačno, jeste li bili udati za nekog možda bogatijeg stvora, jeste li bili srećni. Izgledate kao da niste patili.": Reče Van Gogh i izvadi kutiju starih cigareta i njegov bijeli upaljač. „ Zašto me persiraš, zar ja nisam tvoja, ne znam kakva su to pitanja, suludo je. Ne, nisam se udavala, nemam djecu, nemam porodicu, a sada ako me ti ne prihvatiš i život će mi biti oduzet. Nemoj to da mi radiš molim te kao strastvenog slikara.": Reče Mona Liza. U njenim očima, suze su pravile boravište. „Ne moli me ženo, ne radi to kao prelijepo biće. Čuješ li ti.": Uznemireno Reče. „Ne želim da se pretvaram niti da vjerujem u to da smo stranci, ali izgleda mi kao da ćemo postati, ne žalim ni za čim pa ni za životom, ako je potrebno. Vratit ću se odakle sam i niknula, vratit ću se u svoj okvir, na svoje uljano platno, ponovno ću preći most lažnog spokoja, samo molim te, ne ponašaj se kao dijete, barem jednom napravi pravu odluku, ne zavlači ljude koji ti znače, valjda to i znaš, valjda znaš.": Reče Mona Liza. On šuti, dim se guši u tišini. Ponoć, vedro je, vinjak na stolu, balkon, mrak i život jednog slikara. Otišao je da je vidi, možda je odlučio, možda je shvatio da je ona ta, da je to žena njegovih dijela. Zakasnio je, sve je postalo prazno, samo okvir i žena na platnu koje je iz čoška dodirivalo ugušeno svijetlo. Noć je trajala, vinjak na stolu i izgorjela cigareta u pepeljari. Stolica je bila prazna, pored okvira jedne žene na platnu koje je dodirivalo ugušeno svijetlo, stajao je on, oko njega okvir i uljano platno. To su bili oni, ljubavnici. To su bili oni, to je bila umjetnička tematika.
