Bringing back memories. - z.m.

-one-

“I.. evo Vas, opet ovde.” Crvenokosa zena sedi preko puta mene. “Da, tu sam opet.”  Prevrcem ocima. “I dalje ne zelite da ste ovde?” pita me. “Ne zelim. Ovo su ciste gluposti..” govorim joj dok prekrstavam ruke. “Pa sto ste onda ovde?” pita me dok vadi svesku I olovku, sigurno da zapisuje utiske. Oduvek sam mrzela psihijatre. Misle da ti mogu pomoci al ne mogu. Ne moze ti niko pomoci sem tebe samog. Ali opet, evo me ovde, sedim na ovom crnom kaucu, u, pa mogli bi smo nazvati, kancelariji.. ili kako god. Diplome I sliike vise na zidovima.. Sve je tako nekako.. savrseno. Sve je na svom mestu.

“Gospodjice?” Gleda u mene, kao da sam pala sa marsa. “Hm?” Namerno necu da joj kazem da me moze zvati po imenu, ovako je nekako bolje.  “Pa da pocnemo?” “Ajde ako moramo.”

“Dobro, necemo odmah preci na najvazniju stvar..” To ‘najvazniju stvar’ izgovara glasnije.. “.. nego cemo poceti od necega jednostavnijeg, moze?” Klimam glavom. Samo da se I ovo zavrsi.

“Kakav je bio vas odnos sa roditeljima?” Spustam ramena. “Jel mozete ‘to’”.. spusta ramena kao sto sam I ja uradila malopre. “.. da malo razjasnite?” Prevrcem ocima. “Ah, pa bio je dobar odnos, ali se pre mamine smrti pogorsao. A sa tatom, pa nismo vise u kontaktu.” izgovaram dok mi se sva secanja vracaju.

“A zasto se pogorsao odnos sa majkom?” Raskrecuje oci kao kokoska dok me gleda. “Pa… ne znam.” Izdisem. “Ne znate… ili necete da kazete?” Cita me kao knjigu. Prevrcem ocim.

“Zbog njega” sasvim tiho izgovaram sa nadom da me nece cuti. “Njega?” pita me dok zapisuje sve. “Da, njega. Mozemo dalje?”  Iznervirano joj govorim. “Nekog momka?” Sta je sa ovom zenom, jel neshvata da necu da pricam o tome? Sve mi diraj, ali taj deo proslosti NE! Ne zelim da pricam s njom o tome. Moja mama je kriva, on nije nista bio kriv. Nikada ga nije ni volela, mrzela ga je I ne zelim da se prisecam svih svadja, rasprava I reci koje mi je ona rekla samo zato sto sam ga branila.

“Jel ga vasa majka nije volela?” Sta se ovde dogadja? Jel ona moze da mi cita misli? Klimam glavom. “Morate mi se otvoriti, ja nikome ovo necu reci, sve je profesionalan odnos izmedju nas.” govori mi. “A I znate da ne morate ici na ovo ako necete. Ovo je vas odabir, ali ja ne mogu raditi u ovakvim uslovima. Moras da pricas s mnom, I da zajedno resimo sve sto te muci vec godinu dana I zbog cega si uradila ono.” Zatvaram oci, pokusavajuci da nemislim o tome, ali slika mi je uporno pred ocim I nece da nestane.

“Vidite da imate problem? Vidite kako reagujete samo kad vam neko to spomene?” Nisam ni skotnala da sam se cela najezila I prebledela. “Ne volim da pricam o tome. A I kako uopsteno vi to znate?” pitam je. “Pise Vam u zdrastvenom kartonu. “ Klimam glavom I spustam glavu. Pogled mi je prikovan za nokte.

“Ne treba da se sramis toga. Svako ima svoj naciin da resi svoje problem, ali ti si izabrala pogresan. Ustvari ti si trazila izlaz iz svih problema, nisi ni htela da ih pokusas resiti.” Umiljato mi govori. Jel me ona to sazaljeva? Prevrcem ocima, samo to mi nije trebalo. Necu nicije sazaljenje. “I nemoj misliti da te sazaljevam, samo ti kazem onako kako jeste. Zato I jesi ovde, da resis probleme jednom za svagda.“

“Vi ne znate sta je sve bilo u mom zivotu, sta se sve izdogadjalo I nemoj te mi pametovati o mojim problemima. “ ljutito je govorim. “Ali, ja ti nisam pametovala, zao mi je sto si stekla takav utisak. Ja samo hocu da ti pomognem, kao covek-coveku. I zato si ovde, da mi kazes sve sta je bilo, da podelis to sve sa jos nekim, mozda kad ti kazem moju perspektivu svega toga, mozda promenis misljenje  o raznim stvarima.”

“Dobor. Probacemo..” govorim joj. Ona se smeska, drago joj je sto je pobedila. Samo zelim da se ovo zavrsi I da odem kuci.

“Gde Vam je sada otac?” pita me, dok stavlja naocare na stocic pored nje. “Rekla sam vam da nismo vise u kontaku.” “Ali to ne znaci da ne znate gde je, zar ne?” Prevrcem ocima. Ova zena bas zna da nervira. “I sta Iako znam gde je, koga briga. On je ne vazan. Sam je birao zivot kakav hoce.” Gleda me u oci, cuti. Ona cuti? “Sta ako hoce da se promeni zbog Vas? Da vam kaze da hoce da probate sve ispocetka. Je l’ bi ste mu oprostili?” I toliko o tome da ona cuti.

“Nikada mu ne bih oprostila. Neke stvari su ne oprostive. “ Hladno to izgovaram. Vec sam I navikla. “Dobro, ne bi ste mu oprostili. A kako mu je Vasa majka oprostila, a vi niste? Koliko ja znam, opet se udala za njega posle 10 I po godina.” Nikada nisam shvatala sto mu je mama oprostila. Mislim da nikada ni necu shvatiti, a ona vise nije ovde da mi objasni. “Ne znam. Valjda je shvatila da ga jos voli, otkud ja da znam. Nisam se mesala u njen zivot koliko se ona mesala u moj. Ne znam ni sa cime je on uspeo da je opet povrati I kako je moja mama uopsteno mogla da mu oprosti.” oci me peku. Evo ih opet one ne pozvane suze. Cesem se oko ociju.

“Ali ziveli ste svi zajedno u istoj kuci kad su se oni vencali?“ Klimam glavom. “Ali vi kazete da niste imali dobar odnos sa ocem i da mu nikada ne bi ste oprostili, a ipak ziveli ste sa njim u kuci.“ Ne znam na sta ona tacno cilja sa svim ovim, ali nesluti mi na dobro.  “Pa kako ste onda ziveli sa njim?” pita me. “Mama je imala svoje nacine za ucenjivanje.. I nisam htela da joj kontriram. I jos dok je bila trudna, trudnoca je bila veoma rizicna I samo sam je slusala sta je imala da mi kaze, sve dok mi jednom nije dojadilo” Govorim joj.

“Dobro, mislim da je sa ovim gotovo za danas. Sta mislis?” “Slazem se.” Ustajem, uzimam jaknu, rukujem se sa mrs. Glupacom I izlazim napolje. Hodnik je dugacak. Stiskam dugme da dozovem lift. Nesto kao da me odvlaci u neki dugi svet, svet koji je za mene mracan, maglovit. Svet u koji ne zelim da se vratim, ali ipak moram.