Bringing back memories. - z.m.

-twenty three-

Iz svog tog sranja u koje sam upala, I tisine koja se cula, prekinuo nas je neciji telefon. Niko se nije pomerio od nas dvoje. Ryan je izasao iz sobe. Znaci ostali smo samo mi.

Samo je stojao I gledalo u mene. Krv mi je kljucala u venama, I bes je sijao pred mojim ocima. Zasto nista ne govori? Zasto samo gleda u mene?! Zahtevam da progovori, I da mi objasni ovu celu situaciju. Zasto je takav kreten?

Gledam ga kako stavlja ruke preko lica, a potom u kosu, I pocinje da se smeje. Njemu je sve ovo smesno? Ovo je zalosno. Ali, sa druge strane, mozda on ipao zeli Molly, pa mu je ovo samo sve olaksalo stvari sa njom I bebom. Ili se mozda smeje meni koliko sa pateticna, I mozda me zali? Mora da je to.  Ne znam cemu bi se drugom smejao. I na kraju, opet ja izlazim unistena iz svih problema. Slomljena.

Okrece mi ledja, I jos jace pocinje da se smeje. Zasto me njegov smeh boli? Suze opet pocinju da kvase moje lice I obraze, dok se odmicem I naslanjam na zid, da bih potom skliznula niz njega, I privukla kolena uz sebe koliko mogu.

“Peyton?”

Okrece se I dolazi do mene. Ne stize ni da stavi svoju ruku na moju, posto se ja trzam, I naglo ustajem, I ostavljam njega u čučećem polozaju. Zelim samo da odem odavden, iako ne znam gde, nemam vise ni mesto da zivim. Ne vracam se kod Liama, tamo je Molly, ovde ne zelim da ostanem, tu je Zayn. Jedino kad bih otisla kod A.. um ne. Nema sanse, da idem kod nje. 

“Zasto si im poverovala?”

Cujem Zaynov glas negde iza svojih ledja. ‘Zato sto ti zelis da mi se osvetis’

“Zasto da ne?”

Ne prepoznajem svoj glas, dok ovo izgovaram. Zatvaram oci, I duboko uzdisem. Moram se opustiti ako zelim da ovaj razgovor bude odrzan.

“Sta sam ti bio rekao?”

Osetim kako mi prilazi jos blize, ali ja nemam gde da se pomaknem. Osetim njegov topao dah na svome vratu. Jezim se od njegovih prstiju koji idu lagano gore-dole po mojoj ruci. On mene opusta? Pa, uspeva mu.

“Rekao sam ti da nikome ne verujes osim meni.” Tiho mi sapuce. “A ti si prvom prilikom poverovala. Oni lazu, Peyton.”

Okrecem se ka njemu, I gledam ga u njegove cokoladne oci. Ko govori istinu? A ko lazi? Ko je na mojoj strani, a ko igra protiv mene u ovoj bolesnoj igri ‘kako unistini Peyton jednom za svagda’? Ko mi pomaze, a ko kopa jos vecu I dublju rupu? Kako znati ko?

“Zasto zelis da mi se osvetis?”

Uhvatila sam se rukama za kukove, dok sam osetila neko podrhtavanje celog tela. Odaljio se korak od mene, I sva napetost se vratila. Zasto samo on ima tu privilegiju da upravlja mojim telom? Sta to on zna o mome telu sto ja ne znam? Tako lako samo sa jednim svojim dodirom, moze da me smiri, a sa nedostatkom njegovog dodira sva smirenost nestaje. Kako mogu I posle svega tako reagovati na njega? 

“Kakva osveta Pey? Hoces li mi vec jednom odgovoriti?” Otpucala sam se, i skoncentrisala na njega.

Prolazim rukom kroz kosu, I sedam na krevet. Njegove oci, pazljivo prate sta ja radim, I upijaju svaku moju reakciju, ili osecanje. Seda I on pored mene, butina nam se dodiruju.

“Ne znam kakva osveta, valjda ti to najbolje znas.”

Prevrce ocima, dok ja prekrstavam ruke I streljam ga pogledom.

“Da znam, ne bih te sada pitao.”

Izbecuje oci dok mi govori, I ovoga puta ja prevrcem sa moja dva plava oka.

Kao neka mala deca smo, mirimo se, pa se svadjamo, durimo, vicemo, I na kraju zavrsimo na ovom krevetu, mirno razgovarajuci. Previse za mene u toku 24h.