Bringing back memories. - z.m.

-twenty eight-

-Zayn's POV-

Dva dana.. dva dana su prosla od kada sam se nasao sa Louisom i ostalima, dva dana otkad su mi dali njihovu ponudu, dva dana i ja i dalje nisam nasao nikakvo resenje. Dva dana razmisljam sta da radim, i ne mogu da se odlucim. Jedina stvar koja mi malo skrene misli je Peyton, ali brzo se sve svede na njegov predlog. Nisam nikome rekao za to, mislim ja treba da odlucim. Mozda ce sve biti gotovo ako im dam,  a mozda i nece. To je ono sto me najvise brine. Ne znam sta ce se dogoditi kad im predam fasciklu. 

Moj stan smo lagano popunjavali stvarima koje smo imali, ali na kraju smo zakljucili da imamo samo jedan mali krevet, sto, fotelju, i orman. To je to, ostalo sve moramo da kupimo. Sve moje stare stvari Liam je negde izbacio. Ali mozda je bolje i ovako, ako planiramo da odemo odavden, bolje da imamo sto manje stvari. 

Peyton je slike iz kutije izlepila po zidovima, tako da je jedan ceo zid u sobi oblepljen, i uopste se ne vidi zid. Ali dobro izgleda, zanimljivo. Sredila je malo stan, da izgleda kao da neko zivi ovde. Vec lagano pocinje da lici na stari stan.

"Da li da ljubicastu zavesu obesimo u sobi ili u kuhinji?"

Cujem Peytonin glas kako vice iz kuhinje. Njen telefon koji se nalazi na stocicu ispred mene, i pocinje da zvoni, i ubrzo se cuje nesto. Kao da je neko pao. Odmah sam znao sta se desilo, kada sam je cuo da proizvodi neke zvukove. Poneo sam njen telefon, dok sam pozurio ka kuhinji, i video je kako sedi na podu, i stolica pored nje se prevrnula.

Prisao sam joj, i pomogao da se ustane. Telefon je vec prestao za zvoni.

"Jesi li dobro?" Klimula je glavom, i okrenula se da podigne zavesu, koje je pala da pod. Kad ju je podigla, bila je pocepana, tacno po sredini. Pocela je da psuje, i tako slatko je izgledala. Zagrlio sam je otpozadi.

"Pusti me Zayn." Izritirano je rekla, dok sam je ja jos jace grlio.

"Nemoj se nervirati, kupicemo drugu zavesu." Poljubio sam je u kosi. Telefon je ponovo poceo da zvoni, i ovoga puta ona se javila.

-Peyton's POV-

"Halo?"

Sa druge strane se culo samo 'Peyton' i znala sam ko je. Prevrnula sam ocima, dok je bol u ruci bila sve jaca i jaca. Kako sam mogla tako da padnem?

"Sta zelis?" Grubo sam rekla, dok sam samo prosla pored Zayna i uputila se ka kuhinji. Zayn jos nista ne zna o mojoj novoj mami i svemu sto se desilo sa tatom, tako da, malo ce pricekati dok mu sve ne ispricam.  

"Peyton, ti si i dalje moja kcerka, i zelim da mi oprostis." Zatvorila sam vrata WCa, dok sam smisljala kako na najbrzi nacin da zavrsim ovaj razgovor. Sela sam na ivicu kade, i ruke naslonila na kolena.

"Imao si svojih sansi, mnogo. I sve do jedne si prokockao, tako da ja ne mogu vise da ti dam ni jednu."

Cujem ga kako izdise. "Bar onda probaj sa svojom majkom. Ona nije nista kriva, ja sam kriv. Snosicu svu krivicu, ali molim te, razgovaraj sa njom." 

Otkud to sada da on zeli da ja pricam sa njom? Zasto bi to zeleo od mene? Ona je za mene i dalje ne poznata zena, i mogu na nju samo gledati kao na mog nekadasnjeg psihijatra. I nista vise, ona mi je niko i nista, i tako ce i biti. Mozda kasnije sa vremenom, ali sad ne. 

"Ne zelim da pricam sa njom. Ona je, i uvek ce biti samo moj psihijatar. Ne mogu je vise ni pogledati u oci. Ona zna ceo moj zivot! Zna neke stvari koje sam samo ja znala, i ne mogu."

Ona sad zna sve. Zna sta se sve izdesavalo u poslednjih nekoliko godina moga zivota. Zna sta sam sve prosla, i bice me sramota da je pogledam u oci. Jace je od mene.

"Bar me poslusaj, molim te. Probaj, nista te ne kosta da probas. Zamisli kako je njoj, nakon 2o godina ponovo je nasla svoju kcerku, nije ni njoj lako. I saznala je sve sto si prozivela. Ona se sad oseca krivom, jer mi te je dala. Nadji se jednom sa njom, razgovaraj te. Molim te."

I sam tim smo prekinuli poziv. Nista vise niko nije rekao. Neko vreme sam joj sedela na kadi. Zasto sve mora biti komplikovano? Na kraju ce ispasti i da moj otac nije moj otac, nego da sam ja nastala preko vanzemaljaca, kojima sam dosadila i jednoga dana su odlucili da me spuste na zemlju. Bas lepo.

Izasla sam iz kupatila, i mogla sam da vidim Zayna kako sedi na ivici fotelje, i ima neku zbunjenu facu. On jos nista ne zna, mozda bi sad bilo pravo vreme da mu ispricam?

"Sta se dogodilo?" Pitam me dok ja sedam na fotelju odmah pored njega. 

"Svasta." Kroz smeh mu govorim, dok se naslanjam na fotelju i opustam. On me gleda sa visine, i klizi odmah pored mene. Mislim da ce se fotelja raspati od nas dvoje. Prvise je mala, da bismo oboje mogli stati na nju. 

"Pricaj."

Krenula sam lagano, od samog pocetka. Prvo kako sam isla kod psihijatra, pa kako je jednoga dana moj otac banuo niotkuda, i sta je sve bilo taj dan, potom ono u kaficu kad mi je sve ispricao. I dalje ne mogu da poverujem sta se sve izdesavalo za ovo kratko vreme. Sad kad gledam na sve, tek sad kapiram kako je sve sjebano, i komplikovano. Ja ne bih ni postojala da on nije prevario moju mamu. Mislim Anna Mariu. I koga ja sad trebam da zovem majkom? Zenu koja je umrla, odnosno Anna Mariu i koja me je odgajala ceo moj zivot na pogresan nacin, ili zenu koja je bila moj psihijatar, odnosnu Ann, zenu koja zna ceo moj zivot?

-Zayn's POV-

Peyton mi je sve pricala, isla je polako, da ne bi kojim slucajem preskocila neki detalj. Na kraju kada je sve ispricala ostao sam u cudu. Sta se sve zbilo pre dvadeset godina? Kako su mogli to tako dugo da kriju? Trebao sam biti uz Peyton kada je to sve saznala. koji sam debil. Nije imala sa kim da prica o tome. Jos jednom zalim sto nisam bio uz nju. Kroz sta je sve prosla u zivotu, ovo je vrhunac. Misliti ceo zivot da ti je mama neka glupaca, i odjednom saznati da je sasvim tamo neka treca osoba ustvari tvoja prva majka, nije lako. 

"Dali su mi predlog."

Podigla je glavu sa moga ramena, i znacajno me pogledala, podignuvsi jednu obrvu. Plave okice su joj kruzile preko moga celog lica, dok sam ja lagano zagrizao usnu, i igrao se sa jezikom. Krenula je nesto da kaze, ali reci kao da su joj isparile, i jedino sto je prozivela je neki cudan zvuk.

"Rekli su da sve moze biti gotovo, ako im predam fasciklu." Zinula je, ne znam da li od srece, ili od cega, ali prvi put sam je video takvu. Nekako opustila se, ali ne znam. Cudan je osecaj videti je takvu. Ali svidja mi se.

- Nastavak je kratak, i sranje je. Izvinjavam se. Posto je bilo lepo vreme ova dva dana isla sam na bazen, ovo ono, i nisam stigla da napisem nastavak. A proslo je vec koliko dana od proslog nastavka, tako da, morala sam nesto da vam dam. Izvol'te, nastavak, iako je glup. :(