Bringing back memories. - z.m.

-end-

-Peyton's POV-

Za 24 sati bicemo u SAD-u. To bi znacilo da sam jos samo pola dana ovde, jer treba i da krenemo da aerodrom. Necu vise nikada prolaziti ovim ulicama, gledati poznate ljude, za 24 sati ce sve to biti pusta i daleka proslost u koju ne zelim da se vracam. I ne mogu da poverujem da napokon, sve ce biti gotovo. Na neki cudan nacin, ali svejedno kraj. Ostatak zivota cu provesti uz Zayna, i zivecemo punim plucima. Nista nas nece zaustaviti, ne vise. Samo on i ja, i sve o cemu smo mastali.

Odlucili smo da cemo se samo sa Ryanom pozdraviti. Moju mamu, takozvanu, i moga oca ne zelim da vidim. Iako mozda ta zena nista nije kriva, ja je ne zelim u svome zivotu, ne sad, kad treba da krenem da zivim. Da se ponovo rodim. Zelim da sve to ostavim iza sebe. Nisu mi potrebni.

Dan nakon sto mi je Ryan rekao da je moj brat, nasla sam se sa njim, i sve mu rekla i ispricala. Podneo je to vrlo dobro, za osobu koja vec godinu dana trazi svoju sestru. Rekao je da ce probati da pocne ispocetka, mozda upozna nekog. Probace da zaboravi Ruth. Ispicali smo mu i sta cemo, i kako cemo, da bude upucen, ako ikada bude hteo da dodje kod nas. Ipak kaze da vise voli Evropske drzave i gradove, tak' da ce najverovatnije otici da zivi u Svajcarku, ili mozda u Francusku.

Koferi i sve ostalo je spakovano. Odlucili smo da cemo sve ostalo ostaviti ovde, i da cemo tamo kupiti sve novo.

"Nervozna?" Cujem Zaynov glas iza sebe, dok jos jednom proveravam po ko zna koju put, da li je tu sve sto nam treba od dokumenata, i svega ostalog.

Klimam glavom, i osetim njegove ruke oko svoga sturka. Snazno me grli, dok mi ostavlja poljubac na obrazu.

"Opusti se, sve ce biti u redu. Nece biti nikakvih problema." Smesim se, dok pokusavam da smirim nervozu. Uskoro, vrlo uskoro treba da krenemo na aerodrom.

“Cudno mi je da sve bude normalno, nekako je to nezamislivo.” Zayn se blago smesi, I jace me grli. Samo u njegovim rukama osecam se sigurno, I zelim da verujem da ce sve biti u redu. Mora biti, valjda smo to I zasluzili nakon svega? Neko strujanje projuri mi kroz telo, kad zamislim sta ce biti dalje. Mi, on I ja, daleko od svega ovoga, na drugom kontinentu.. sami, ispocetka sve.

Smejem se dok zamisljam, nas dvoje u meni nepoznatom gradu, zajedno hodamo ulicom, prsti nam ispreplitani, srecni, razmisljamo sta cemo I kako cemo dalje.

Iz misli me trza Zayn.

“Sta si se ti zamislila, mala, a?” Okrenula sam se ka njemu, I snazno ga zagrlila. Udubila sam glavu duboko u njegov vrat, I osecala njegov miris.

“Mislim da je vreme da krenemo, bice jos prilika da me grlis. Imacemo ceo zivot.”

Ceo zivot, ceo zivot, ceo zivot.. reci su mi se odbijale u glavi poput eha. Bice samoj moj, do kraja zivota. Da treba, ponovo bih prosla kroz sve kad bih znala da me nesto ovakvo ceka na kraju, na cilju. Pocetak je uvek najtezi, sredinu treba preziveti, a na kraju uzivamo. Mi smo dosli do naseg kraja, izgleda. Sad samo trebamo uzivati I prepustiti se trenutcima.

……..

Sedeli smo u cekaonici, I cekali nas let za SAD. Nervoza je bila prisutna sve vreme, ko zna sta me ceka tamo. Hocu li se uklopiti u njegov zivot koji je imao tamo? Sta ce njegovu prijatelji misliti o meni? Kakav je Michael? Mnostvo pitanja I podpitanja imam u mojoj glavi, a uskoro cu znati odgovor na sve I jedno.

Glava mi je naslonjena na Zaynovo rame, prsti su nam ispreplitani. Ispred nas se nalazi srecna velika porodica. Majka, otac I troje dece. Tinejdzerka koja je u svome svetu, sa slusalicama u usima I dvoje male dece, decak I devojcica koji se otimaju oko nekih glupih casopisa. Majka im govori da se smire, ali je oni ne slusaju. Otac uzima decaka, a majka devojcicu I stavljaju ih u svoja krila. Svi se zajedno smeju, cak I tinejdzerka. Kamo srece da sam I ja imala ovakvu porodicu, roditelje, sestre, bracu. Nadam se da ce moja deca imati ovo sve, da ce ona moci da prozive sve sto ja nisam. Sve ono sto je meni bilo uskraceno, oni ce imati.