Bringing back memories. - z.m.

-sixteen-

Stojim I bledo gledam u momka ispred sebe. Nemoguce da je on ovo upravo rekao. Ali zasto? Posle svega sto mi je uradio.. mora da se sali il’ ko zna sta. 

“Molim?” Izgovaram tiho, jedva se cujem.

Ja mora da sanjam I da cu se sada probuditi. Neshvatam kako?  Kako moze mene da zeli posle svega? On je unistio nas, kada je sve saznao,  sve je otislo nizbrdo zbog njega. Namerno mi je unistio zivot, I on I svi drugi. Zasto ljudi moraju biti toliko zlobni? Zasto osvete I ostale gluposti moraju postojati? Zasto se mrze odredjeni ljudi, I zasto se to prenosi na kolena na koleno?

“Mislio sam onda da sam se I ja tebi svidjao..”

“Ti se meni nikada nisi svidjao. Znas zasto je sve bilo kako je bilo.” Prekidam ga u pola recenice.

“Sada znam.”

“Dobro je da znas.”

Odmakao se malo I naslonio na haubu od svoga auta. Nosio je braon farmerice, koje mu prate linije nogu, neku belu majicu sa crvenim bojama, I dole plitke patike, I naravno nema carape.

“Jel mogu sada da idem?” Zasto ja njega uopsteno pitam za dozvolu da odem? Mogu samo proci I otici, sta on moze da mi uradi? Okej, znam sta moze. Ono sto je zapoceo I prethodni put.

Najezila sam se od secanja. Ne zelim da se toga secam.

Krenula sam da koracam, ali zaustavio me je njegov glas.

“Ne mozes da ides. Zelim da razjasnimo neke stvari.” Gleda me, vadi kutiju cigara, I pali jednu.

“Na primer koje stvari?” Prevrcem ocima.

On ustaje sa haube, lagano mi prilazi, staje naspram mene I duva dim iz svojih usta pored moga uveta. Naginje se I sapuce mi.

“Liam I ti se jos najbolje prosli od cele vase male grupice. Jesi li se ikada zapitala gde su ostali? Nisi ih dugo videla, zar ne? Pogotovo Zayn-a..” Zatvorila sam oci I duboko udahnula. Jel on upravo pokusava da mi kaze da im je nesto uradio? I zasto je nas postedeo? Valjda svi treba da smo ravnopravni, zar ne? Gledam ga u oci.

“Sta zelis da kazes? I zasto si nas postedeo?” Knedla mi zastaje u grlu dok ovo izgovaram.

“Imam svoje razloge.” Opusteno mi kaze.

“Na primer koje? Hm?” Izbecujem oci. Mora da mi kaze.

“Zasto bih ti rekao?” Prevrcem ocima.

“Ne znam, a I bas nesto me ne zanima.” Lazem. Zanima me, I ako ne saznam pojesce me zivu. Moram naci neki drugi nacin da saznam. Mozda Liam zna.

“Kako ti kazes.” Namiguje mi, okrece se I prilazi autu. Taman da udje unutra, okrece se ka meni.

“Ako pozelis da pricas, znas gde sam.” Ulazi u auto I odlazi.

Kucam na vrata, I dobijam jedno ‘napred’. Prvo sto vidim je zuti zid. Sta? Osvrcem se okolo, sve je drugacije. Nekada su zidovi bili beli, sto nije stojao u desnom uglu sobe neko tacno naspram vrata. Police sa knjigama stoje gde je nekada bio sto I beli se polica? Bila je braon. Zavese se plave I odskacu od ostatka sobe. Slike su vecinom zute, kao I novi prekrivaci na kaucu. A njena fotelja se beli. Sta se ovde dogodilo?

Pogled mi napokon pada na crvenokosu zenu, Ann. I ona se promenila. Osisala je kosu na paz, I nekako joj je svetlija? Njenu uobicajenu crvenu suknju I belu majicu zamenile su bele pantalone i.. pa naravno zuta majica. Sta se dogodilo u ova 2 dana sa ovom zenom? Cak su joj I obrve drugacije.

“Vidim da si zbunjena..” Prekida me u mome razgledanju nove kancelarije. Klimam glavom.

“Sta se ovde.. um dogodilo?” Pokazujem rukama na prostoriju. Nekako je cudno. Moram priznati da je sada mnogo lepse I prijatnije. Cak I ona izgleda optimisticnije. Sta sve boje mogu da urade sa covekom.