Bringing back memories. - z.m.

-eleven-

Tisina. Mrak. Sedim.

“Sta takva mlada dama poput tebe sedi ovde sama, I sta uopsteno radi ovde?” Grub muski glas se cuje, a meni se krv ledi u venama. Ustajem.

Gledam u visokog, nabildovanog, celavog muskarca. Nosi majicu bez rukava I njegove tetovaze ulaze u prvi plan. Kosturska lobanja mu je istetovirana na vratu. Oci su mu mracne, strasne.

Stojao je neko vreme, I pogledom prelazio preko moga tela.

“Maca ti pojela jezik?” Stao je naspram mene. Pored njegove visine, ja sam nista. Samo mala sicusna devojcica, koju bi mogao da zgnjeci u sekundi.

“Neces da pricas s’ mnom?” Pravi puppy face.

“Mislim da bih trebala da krenem.” Pocela sam da ga zaobliazim, ali njegova ruka se nasla na mom struku, I odgurala me. Ledjima sam udarila zid pored.

“Oo, pa gospodjica je napokon propricala.” Uhvatio mi je obe ruke I ne mogu da ih pomerim.

“Pusti me. Vristacu.” Pokusala sam da ga odgurnem nekako, al’ nista.

“Vristi koliko hoces.. mislis da nekog zanimas? Pa I da ih zanimas, niko te nece cuti”  U pravu je. Niall gleda box mec, a Zayn I Liam ne znaju da sam ovde.

Nosem je prisao mome licu, I pomirisao me.  Ispustila sam neki zgrozeni zvuk, i pored njega sam zarezila. Sta hoce od mene? Neka me ostavi na miru.

“Joel, gotovo je. Pusti tu malu kurvu, I dodji ovamo.” Zacuo se glas jos jednog muskarca.

“Lepo mirises.” Tiho je izgovorio.

Pustio mi je ruke, odmakao se od mene, okrenuo I otisao. Pre nego sto je skrenuo iza ugla viknuo je “Vidimo se, Lutko.”  

Jeza je prosla mojim telom, ali je brzo nestala kada su ljudi poceli da izlaze iz prostorije gde se odrzavao mec. Odjednom nastala je guzva u hodniku. Stajala sam sve vreme pored zida. U celoj toj gomili, buci, guranju, I psovanju, nekako sam uspela da vidim plavu rastrkanu kosu kako se pomera. Krenula sam ka njemu, ali nestala je. Usao je u neku drugu prostoriju. Tesko je gurati se kroz gomilu ljudi, kada ti ides u suprotnom pravcu od njih. Nerviralo me je, koliko god ja koraka napravila, ljudi bi me odvukli nazad.

Nisam uspela da vidim u koja je vrata usao, ima ih jako puno i toliko sam odgurana u nazad, da ne znam vise ni gde se mec odrzavao. Prosla sam rukom kroz I dalje mokru kosu, I stala u mestu.

Mnogo njih mi je dobacivalo da ne mogu samo tako tu da stanem. Nisam se obazirala na njih, jer je moja puna paznja presla na dvoje ljudi koji su prolazili. Tacnije, interesovala sam se za njihov razgovor.

‘’Kako je bio dobar mec, ju, ala ga je nokautirao.”

“Da, nisam ocekivao ovakav kraj meca. Nikako. Izgubio sam svu lovu..”

I to je sve sto sam mogla da cujem. Ko je nokautiran? Zayn? Da li je on uopsteno dobro, gde je sada? Bojim se, sta ako mu se nesto lose desilo? Moram da ga vidim. I gde je Niall? Jel je zaboravio da sam I ja ovde? I ko je pobedio.. na kraju?

Mnostvo pitanja, a odgovora nigde.

“Peyton!! Peyton, gde si?” Cujem dozivanje poznatog glasa. Okrecem se po ovoj guzvi, unaokolo.

“Zayn?!” Derem se I ja.

I, eno ga. Stoji u svoj toj guzvi, vrti se u krug I hvata za glavu. Penje se na prste, ne bi li bolje video. Trazi me, izgleda tako prelepo. Njegova kosa, oci. Zabrinut pogled. Sve je tako savrseno. Kao da je andjeo. Moj andjeno, koji je trenutno zabrinut. I, dobro je?

Na sebi nosi crnu majicu, I to je sve sto mogu da vidim. U sledecem momentu, krece se ka meni. Guzve je mnogo manje.

Prilazi mi, I sakama obgrljuje moje obraze. “Jesi li dobro?” Saginje se I ljubi me u celo.

Pocinjem da se smesim.  “Tako sam se iznervirao kada sam saznao da si ovde, I to jos da Niall ne zna gde si. Moglo ti se nesto desiti, jesi li normalna. Zasto si uopsteno dosla?!” Na zadnjoj recenici malo povisuje ton.

Naglo sam ga zagrlila. Ne zanima me nista drugo. Vazno je da je on dobro, za ostalo cemo lako. Ali znam da nas ceka svadja kad ostanemo sami. O, videce on. Ne moze to tako. Ali za sada, nema veze. Neka ide zivot.

“Dodji.” Tiho mi je sapnuo na uvo, uzeo mi ruku za zglob I povukao. Otvorio mi je vrata, I unutra su se nalazio Niall. Cim nas je video, ustao jesa stolice.

“Pa gde si ti nestala?” Osecam zabrinutost u njegovom glasu.

“Pusti to sada, Niall. Dobro je, samo nemoj da ti se ovo ikada vise ponovilo.” Zayn mu govori.

“A sta je trebao da uradi? Mozda da me je zvao ranije, mozda bih I stigla da te odgovorim od one sulude ideje….” Tek na ovoj jacoj svetlosti vidim da mu je lice prekrito sa nekoliko crvenih rana kod usne, obrve I oka. Jel ga to boli? “… I mozda ne bi onda izgubio I ovako izgledao. Jesi li se pogledao u ogledalo? Ne znam zasto si me uopsteno lagao gde ides, I sam si obecao da ne ides na ovaj mec veceras.”

“Cekaj, odaklen ti to da sam ja izgubio?” Zbunjeno me pita.

“Pa zar nisi?” Cesem se po celu.

“Nisam, ludo. Pobedio sam, I osvojio para.” Na licu mu se pojavljuje prelepi osmeh. Svi zubi mu se vide, tako slatko izgleda. Kao malo dete izgleda.

Izmamljuje I moj osmeh.

U svemu ovome Liam nas prekida. Naglo ulazi, zatvara vrata. Svo troje se okrecemo ka njemu. Zadihan je.

“Nije…. dolaze… pobeda.. idemo..” Ne povezano I nejasno govori.

“Sta se desava?” Niall ga pita.

Minut-dva je samo stajao naslonjen na sto I disao.

“Oni dolaze ovamo. Ljuti su jer si pobedio..” Izgovara. Sta ce sada biti? Sta ce uraditi Zayn-u? Trnci prolaze mojim telom. Zayn mi uzima ruku, I ispreplice nase prste. Osetio je moj strah.

“Idemo onda odmah odavden” Rekla sam I Niall je klimnuo glavom u znaku slaganja.

“Ali oni vec dolaze, I Max dovodi svoje ljude.” Liam iznervirano govori.

Vec u narednom momentu, izasli smo u hodnik, koji je prazan. Nigde nema nikoga. Samo se cuju koraci, dolaze.

“Bojim se..” Sasvim tiho sam sapnula Zayn-u.

“Ja sam tu, ne brini se.” Odmah mi je odgovorio, I jace stegnuo ruku. Svetlo se iskljucilo. Mrak. Tisina opet.

“Bolje bi bilo da se Peyton negde sakrije..” Cujem Niall-ov glas, ali ga ne vidim. Pale se svetla u slucaju nestanka struje. Znaci, nestala je struja. Sve bolje od boljeg. Mora da je zbog vremena. Nisam se ni obazrala na kisu koja je sve jace padala, grmljavinu I sevanje.

“Imas pravo..” Zayn govori I staje. Okrece glavu napred nazad, posmatra okolinu, ali sve je nekako tamno I dalje.

“Tamo.” Liam pokazuje prstom ka kraju hodnika. Corsokak. Tamo se nalazi samo jedan stari sto, I polica sa fiokama. Zayn I ja koracamo do tamo. Stajemo kod stola, zaobilazimo ga.

“Cucni ovde I sakrij se.” Govori mi I radim sta mi je rekao. Skupila sam se koliko sam mogla.

“Docicu po tebe, ne idi nigde. I nikako nemoj da izlazis odavden, ne znam sta mogu da ti urade ako te nadju. Jel jasno Pey?” Klimam glavom.

Ustaje na obe noge, okrece se ka ovoj dvojici, I skrecnu na cosku. Nestali, otisli. Ostala sam sasvim sama. Srce mi sve jace lupa, strah vlada sa mnom. Sve jace I cesce grmi, ovo nece biti dobro. Bojim se, zelim da nisam ovde gde sam. Hocu da sam sa Zayn-om. Osecam se ne zasticenom. Sta ako me nadju? Sta ce mi uraditi? I sta ce njemu uraditi kada ga nadju? Hocemo li mi izaci sa svim kostima veceras? I da li cemo uopsteno izaci?

- Znam da sam rekla da nemam vremena za novi nastavak, i da ne znam kada ce biti, ali doslo mi nesto i htela sam da ga napisem danas. Tako da.. evo ga. Nadam se da vam se svidja. I sledeci ce tek u cetvrtak ili petak, zao mi je. Navela sam vec razloge zasto, mrzi me da ih ponavljam, lol. Potrudicu se da sledeci bude duzi, ipak je to 4 dana bez nastavka. I pozelite mi srecu na prijemnom. :/

P.S. Drago mi je da bar neko cita ovu pricu.. iako ne znam zasto je citate. :p