Bringing back memories. - z.m.

-two-

-Flashback-

Sa kraja ulice vidim belu ogradu. Trcim da sto pre dodjem kuci I kazem mami sta se sve danas izdesavalo u skoli. Dotrcavam I otvaram vrata od kuce. Ulazim unutra. “Mama! Mama!” Dozivam po celoj kuci. Torbu ostavljam na uobicajeno mesto, pored stepenica. Cela kuca mirise na mamin rucak, koji svaki dan pravi taman kad se ja vratim iz skole. Zajedno bi smo postavljale sto, dok tata ne dodje sa posla.

Krecem se ka kuhinji, miris je sve jaci ali oseca se jos neki miris. To je onaj cudni miris, tata tako mirise. Ne volim taj miris, muka mi je od njega. Cuje se muzika, radio? Stojim na ulazu u kuhinju kod stuba. Mama mi je okrenuta ledjima, kuva rucak. Dotrcavam do nje, I grlim je otpozadi.

“Mamice. Dobila sam danas peticu iz likovnog, I uciteljica me je pohvalila jer sam prva naucila da vezujem pertle, iii.. znas onog… onog sto sedi pored mene..” Cujem jecaj. Mama place? “Mama?” Vucem je za majicu. Nece da me pogleda. Jel je tata opet kriv? Mama kaze da tata mora ponekad da se izdere na mamu. Da tako to ide, ali da se oni uvek pomire. I da su one ljubicaste fleke na njenim rukama I licu njena sminka. Uvek kad ona ima te fleke, onda nasminka I mene. Stavi mi sjaja, rumenila, maskare, ali to nebude ni slicno maminoj sminci. I ona kaze da na svakome sminka izgleda drugacije, I stoji dugacije.

Napokon cujem mamin glas. “Duso, dosla si? Malo si poranila?” Cucnula je pored mene. Rukom brise suze. “Mama zasto places? Jel tata opet?” pitam je a ona me samo zagrli. “Mama , zasto je on takav?” Podize me I krecemo se ka mojoj sobi. Otvara vrata, I spusta me na krevet.

“Tata nije los covek, srce, on samo Ima neke svoje navike I poroke. Nemoj nikada da mislis da te tvoj tata ne voli, ili da ne voli mene. On nas obe jako punoo, puno voli, I sve bi uradio za nas.” Klimam glavom. “Kako ti kazes, mamice.” Ljubi me u celo. “Budi sad u svojoj sobi, uradi domaci I igraj se tu malo. U redu?” “Dobro.” Izlazi iz sobe I zatvara vrata.

Sedim na krevetu I bojim. Zavrsavam bojanje trave u zeleno, uzimam radi I izlazim iz sobe da nadjem mamu da joj pokazem. Dolazim u kuhinju, tata I mama sede za stolom I jedu. Gladna sam I ja, zasto me nisu zvali? Stojim na ulazu, kod vrata. Mama me ugleda, I krece da ustaje. Dolazi do mene I cucne pored.

“Sta hoce?” Moj tata pita mamu dok gleda u nas. “Nista, odvescu je u sobu.” Mama mi uzima ruku. “Cekaj, sta ti je to?” Pokazuje ocima ka mom crtezu. “Donesi ‘vamo.” Prilazim mu, I dajem mu. Gleda u taj rad, i ustaje naglo sa stolice. “Sta je ovo!?” Dere se na moju mamu. “Moje rodjeno dete, crta tebe I nju? A gde sam ja? Sta si joj pricala? Ti, kurvo, rodjeno dete okreces protiv mene!!” Prilazi mojoj mami I odvaljuje joj samar. Mama se nalazi na podu, tata je I dalje udara.

Odlazim do stola I cucnem ispod njega, I pocinjem da vristim. Okrece se I krece ka meni. “Prestani da vristis, mala vreco buva.” Saginje se I izvlaci me.

-Realnost-

Iz crnih misli ‘budi me’ zvuk lifta. Na prizemlju smo. Izlazim, nije mi dobro, telo mi je malaksalo. Slika sta se posle desilo ne izlazi mi iz glave. To je bio prvi put da me rodjeni otac prebije, prvi put da mama nista nije uradila nego cucala sa strane I plakala I gledala me u oci sa nekom krivicom, sa nekom zaloscu. Tada I pocinje moja prica, sa 6 godina. I od tada, sve ide nizbrdo. Batine su se ponavljale skoro svaki put kad je moj otac bio pijan, jednostavno nije ga bilo briga za mene, a ni za mamu.

Momak plave kose I plavih ociju, malo stariji od mene me presrece u hodniku. “Gospodjice jeste li dobro?”Klimam glavom I nastavljam da se krecem ka izlazu. “Jel vamo treba pomoc?” Cujem ga kako pita iza mene, odmahujem glavom I izlazim napolje. Treba mi svez vazduh I nista vise.

Stojim napolju naslonjena na zid. Ruke su mi preko lica. Ne zelim da se vracam u svoju proslost, nikako I nikada. Ona mora ostati zapecacena. Ne znam ni kako me je uspeo nagovoriti da odem na ovaj razgovor.

Sklanjem ruke sa lica I vidim onog momaka kako izlazi napolje I prilazi mi, ali ovoga put sa flasom vode. Staje pored mene.“Izvoli.” Govori mii dok mi pruza flasu. “Ne treba, hvala.” Tiho govorim I odmicem se od zida. “Hej, pa kuda ces, nije ti dobro.” Dotrcava I staje ispred mene. “Idem kuci, gde bih isla, a I sto tebi da se pravdam?” On spusta ramenima. “I savrseno mi je dobro. Osecam se odlicno. “ Sarkasticno mu kazem I zaobilazim ga.

“A jel ti treba prevoz?” Opet dolazi do mene. Odmahujem glavom I nastavljam dalje. “Sta, mamica te ucila da ne sedas sa nepoznatim ljudima u auto?” Pita me dok se smeje. Neka knedla mi zastaje u grlu. “Nije me ucila..” Izgovaram mu sasvim tiho, okrecem se  I gledam ga u oci. Stvarno ima lepe oci, ali ni jedne nisu kao njegove I nece nikada ni biti.

Mogu da osetim peckanje u ocim, ovo mi nije trebalo.  “Hej, jesam li nesto lose rekao?” Odmahujem glavom. “Ozbiljno?” pita me I potvrdjujem mu ocima. “Mogu li bar ici sa tobom? Misim I ja zivim sa te strane.. pa taman..blizu mi je kuca, da ne hodam sam.” Klimam glavom, ionako ga se necu resiti, bolje da ide sa mnom, mrak pada. Sta kuca mu je blizu, odgovara.

Nismo progovorili ni reci do prvog skretanja desno. “Pa, sta se je bilo sa takvim normalnim deckom poput tebe pa da si zavrsio tamo?” Pitam ga, dok ga gledam iz profila.

“Gde?” Zbunjeno me pita. Ovaj je ludji nego sto mislim. “Um… pa sad smo dosli odatlen. Pitam te sta ces ti tamo?” Govorim mu. “Aaa. pa to, huh.. ja sam samo slucajan prolaznik.” “Slucajan prolaznik, kazes?” Klima glavom.

“Sta je uopsteno ta zgrada?” Gleda ka meni. “U toj zgradi se nalazi, ordinacija doktorke Ann Rih. Ona je psihijatar, I to je njena zgrada.” On je zinuo. Jel iznenadjen? “ Tu ima svoje ordinacije?””Pa da, vidis kako je mala zgradica.” Okrece se. I dalje ima onu cudnu facu ali nista ne progovara.

“Cekaj malo, sta ces ti kod nje?” Zastaje  I okrece se ka meni. Spustam ramenima. “Nemoj molim te sad o tome, jedva sam se resila mrs. Glupace.” Podize jednu obrvu, nije mu jasno. “Ma, glupaca je ta Ann. Inace, eno ga moj bus, tako da. Moram da idem..”

Potrcavam ka busu, da ne ode.  “E da, moje ime je Ryan.” Cujem ga kako vice iza mene. Okrecem se ka njemu. “Peyton!” Vicem mu. “Drago mi je da sam te upoznao, Peyton.” Ulazim u bus.