Bringing back memories. - z.m.

-twelve-

Imam osecaj kao da sam satima ispod tog stola, a ustvari proslo je tek nesto manje od deset minuta. Niko nije prosao hodnikom, nista se ne cuje. Samo spoljasnja grmljavina I kapljice kako kaplju po stolu. Plafon prokisnjava.

Ukocila sam se koliko cucim. Noge me bole. Pokusavam da se okrenem nekako, da bih mogla da ih ispruzim, ali mi ne ide. Celu tu situaciju pogorsava pacov koji je upravo prosao pored mene.  Poskacem u mestu, udaram glavom od sto, I cujem nesto pada. I zvuk odzvanja celim hodnikom pa cak I dalje. Mislim I celom zgradom. Srce pocinje jace da mi kuca, sta sad? Sta ako je neko cuo?

I moje sumnje se I ostvaruju. Ubrzo cujem korake, ne znam ko dolazi. Skupila sam se koliko sam mogla, I zatvorila oci. Sta god da je, doslo je, I tu je, u hodniku. Stoji. Cujem samo svoje disanje, I otkucaje srca. I nista vise. Mozda je otisao? Lagano otvaram oci, I vristim.

“Vidi, vidi.. sta mi to imamo ovde, Lutko?”

Od njegovog glasa jos vise se jezim. Uzima mi ruku I naglo me izvlaci. Stavlja mi drugu ruku na usta.. koprcam se, ali me on nepusta. Jako me drzi. Suze mi vec klize niz obraze. Naslanja me na zid, I citavim svojim telom na mene. Gnjeci me, sve me boli.

“Nikada se necu navici na tvoj miris.” Duboko udise..

“Mogli bismo nastaviti ono sto sam zapoceo? Sta kazes? Ili opet neces da pricas sa mnom?”

Okrecem glavu na drugu stranu.. Osecam njegove usne na mome vratu.

“Pusti me!” Vristim. Iznova I iznova.

Na kraju hodinka pojavljuje se neko. Taman kad sam pomislila da je to jedina mala nada, sve to pada u vodu.

“Joel? Sta se desava?” Crni krupni momak prilazi. Prepoznajem ga. To je onaj sto ga je vec jednom zvao danas.

 "Vidi sta sam nasao. "

Odmice se od mene, I hvata me za zglob I naglo povlaci. U sledecem momentu nalazim se na podu. Crni momak mi prilazi I hvata mi bradu I podize je ka svome licu.

“Sta devojka poput tebe radi ovde sama? Hm?” Podize obrvu, a ja odmahujem glavom I spustam je.

“Jesi li ih nasao?” Joel pita, I ja podizem glavu. Jel ih nasao?

“Ovaj..” Taman da mu odgovori, preusmerava svoj pogled na mene.

“Ti si sa njima.” Izbecujem oci, I pocinjem da odmahujem glavom, a suze jos jace padaju niz lice.

-Zayn’s POV-

“Ne znam kako ste mu uspeli nagovoriti da je ostavimo.”

Nasli smo izlazi iz zgrade, ali moramo se vratiti po Peyton. Zasto sam je uopsteno I ostavio? Kako sam glup. Trebao sam je povesti sa nama, I sada bismo otisli odavden.

Iznervirano se penjem uz stepenice, preskacem ih, I jurim gore. Niall I Liam su negde iza mene. Otvaram vrata, I skrecem u hodnik gde smo je I ostavili. Dolazim do stola, saginjem se, ali nema nikoga.

“Jebem mu.” Iznervirano udaram u sto. Gde je otisla? I zasto me nije slusala?

“Nema je.” Govorim Liam-u I Niall-u.

“Kako mislis nema je?” Niall me pita.

“Pa nema je! Nije tu!” Derem se na njega. Hvatam se sa rukama za glavu. Gde bi mogla otici?

“Pa moramo da je nadjemo..” Liam mi govori, na sta ja samo prevrcem ocima.

“Ne seri da moramo da je nadjemo.. sto ste je uopsteno dovodili ovde?” Izrtirano govorim.

Obojica cute, samo sto Liam I ja gledamo u Niall-a, zato sto ju je on doveo.

“Vasa Lutka je sa nama.” Sva trojica se okrecemo ka mestu odaklen dolazi zvuk.