Bringing back memories. - z.m.

-nine-

 -Realnost-

 “Znao sam da si ovde..” Okrecem glavu ka Liam-u.

“Htela sam da.. da vidim jos jednom. Nisam dugo bila ovde.” Seda pored mene.

“Znaci ti puno taj zid I taj text?” Klimnula sam glavom.

Oboje smo zacutali I gledali u text.

“Ovaj.. samo sam znatizeljan, ali..” Zastaje, nesiguran je. Boji se da me pita.

“Alii..?” Ponavljam za njim.

Duboko uzdise. “Ali.. sta bi radila sada kad bi se on pojavi pred tobom? Jel bi mu oprostila I pokusala ponovo? Ili bi ga oterala, izbegavala.. Zanima me sta bi ti uradila da je on sada vrati?”

Okrecem glavu ka njemu, ali Isti trenutak je vracam. Sta bih ja uradila?

“Hej, ne moras odmah da mi odgovoris. Razmisli malo.. oke?” Ispustila sam jedno ‘Mhm’.

 -Otisla sam da se prosetam malo, ne znam kad cu doci. J xx-

Zalepila sam papir sa porukom na frizider. Obula sam patike, I zavezala kosu u rep.

Kad sam izasla na ulicu, stavila sam slusalice u usi.

You, do you remember me
Like I remember you?
Do you spend your life
Going back in your mind to that time?

‘Da li se on mene uopsteno seca? Jel nasao drugu? Hoce li se ikada vratiti? I da li bih mu ja oprostila kad bi se vratio?’ – su samo neka od pitanja koja su mi se motala po glavi.

Jesam li stvarno spremna preci preko svega I krenuti ispocetka sa njim? Da zaboravim na sve svadje, prepreke koje su se desavale, ljude koje su nas pokusavali razdvojiti, I koji I dalje zele da nas razdvoje? Jesam li spremna da ga opet vidim? Da stanem pred njega, posle toliko vremena? Sta bih mu uopsteno I rekla?

A sta ako me je zaboravio, I sada ima drugu devojku? Sta ako nju sada voli kao sto je mene nekada? I njoj govori sve one stvari koje je meni? Ne verujem da bi to uradio, ne bi, zar ne? A, ako se vrati I nju povede sa sobom? I vidi mene kako jos uvek patim za njim? Sta onda?

'Cause I, I walk the streets alone
I hate being on my own
And everyone can see that I really fell
And I'm going through hell
Thinking about you with somebody else

 Sedam na klupu. Ruke su mi u dzepovima od jakne.

 Osetim neko udaranje po ruci. Okrecem se I vidim opet onog plavokosog momka.

“Hej.. Peyton.”

“Cao.. um.” Ne mogu da mu se setim imena.

“Ryan je.” Govori mi. Prekrivam oci sa rukama. Zemljo otvori se.

“Ja.. izvini, nisam bas dobra u pamcenju imena, od nepoznatih ljudi.” Pogledala sam ga. Seda pored mene.

“Ma nista.. nego otkud ti ovde?”

“Htela sam malo u setnju, da razbistrim misli. A ti? Koliko se secam prosli put smo se sreli na drugom kraju grada? Jel me ti pratis ili sta?” Nasmejala sam se dok sam mu govorila poslednju recenicu.

Lice mu je prebledelo. “Ja.. ovaj, ne.. nego”

“Ej, to je bila sala.” Izdise.

Oboje pocinjemo da se smejemo.

“Ovde cesto dolazim.. jer u ovaj park me je mama dovodila dok sam bio dete, pa.. znas kako to ide. Vracas se na mesta na kojima si nekada bio srecan, ne bi li tu srecu vratio, ali ne mozes je vratiti. Ona je ostala u nekom drugom vremenu, daleko od tebe I namerno nece da se vrati.”