Čekajući njega (završena)

Prvi poljubac

Ništa se ne može porediti sa onim prvim poljubcem.

I ne mislim na onaj random poljubac sa nekim koga si upoznao na partiju i kojeg već poslije pet minuta zaboraviš.

Mislim na onaj prvi poljubac sa osobom koju si polako upoznavao, i svakim novim jutrom se u nju nesvjesno, bez dozvole,  zaljubljivao, iako si se opirao tome svom svojom snagom.

Govorim vam o onom trenutku kada oboje stojite jedan pored drugog i jedini zvuk koji čujete je tutnjanje srca osobe koja stoji pored vas. I disanje vam postaje usporeno, a adrenalin svakom sekundom sve više raste.  Čudan je to osjećaj.

I cijelo vrijeme ludiš, moliš Boga da ne uradiš nešto pogrešno i upropastiš trenutak. Ali ne požuruješ poljubac, iako ti srce hlupa kao ludo jer si o ovome trenutku sanjao već par noći i sada se napokon dešaje. Imaš osjećaj da ti srce svake sekunde može izletiti iz grudi, dok mozak ti govori da pobjegneš prije nego što se osramotiš.

I kada vam se usne napokon dotaknu, nešto se desi. Nešto, što nikada ranije nisi osjetila.

Ne znaš šta ćeš sa rukama, tako da počneš malo luditi, puštajući ih da se uhvate za prvu stvar na koju naiđu. Poljubac je dug, lagan. Poslije par sekundi, više ništa nije važno. Lagano se odmaknete, dok su njegove ruke idalje grle tvoje goreće obraze, a tvoje ruke su oko njegovog vrata, nesvjesni šta se upravo desilo.

Da, sa tim poljubcem se ništa ne može uporediti.

Tako sam se ja osjećala kada sam se prvi put poljubila sa Mahirom. Mojim Mahirom.

Poljubio sam ju. Bez upozorenja, bez dozvole. Ne znam ni kako sam došao na tu ideju, nisam ni razmišljao; jednostavno sam to uradio. Trebao mi je taj dah kojeg je ona toliko dugo držala, nakon što su nam se tjela, kao dva vala, sudarila iza šanka, a ruke dodirnule istu čašu.

I Bože, lagao bih kada bih rekao da je to bio samo poljubac. Ne, bilo je to više. Prvi pravi poljubac nakon nje. Amile.  Prve usne koje sam dodirnuo jer sam to stvarno željeo.

Da bi tek kasnije shvatio da sam sve usne mogao ljubiti, samo njene ne.

Iste sekunde kada se odmaknemo jedno od drugog, začuje se telefon. Ne shvatim odmah da telefon pripada meni..

"Umm, mislim da bi se trebala javiti.", Mahir mi se obraća. Mahir, čije su usne samo prije sekundu bile na mojim. Mahir..koji me nervirao.

Nekako nađem telefon, ne znam kako, ali ga nađem. Bila je to mama. Na sekundu se zapitam hoće li biti čudno ako se sad javim, ali javim se.

"Ma..ma?", kažem tiho nadajući se da Mahir neće čuti, jer mi je nekako čudno, ali čuo je, jer se nasmijao.

"Hej, ja sam tu ispred kafića, nisam htjela ulaziti, ali reko da nazovem. Jesi li gotova?"

Iako nisam htjela sa njom ići kući, nisam joj htjela lagati. Ali htjela sam da me Mahir odvede kući. Ne, glupačo. Misliš da bi te on sad ženio, samo zato što te poljubio? Ah...

"Da, da. Jesam. Eto me za par minuta.." , kažem te brže - bolje prekinem poziv. Sakupim stvari, bez da pogledam Mahira. Iako sam mami rekla da dolazim za par minuta, pokušajem ovo sakupljanje stvari što više odužiti, jer ne znam šta reći Mahiru? Ili ne reći ništa, jednostavno izaći. Ne znam kako sam ja ranije ovakva imala momka...? Vjerovatno jer  ni jedan nije bio kao Mahir. Ali Mahir nije bio moj momak, još..

"Pa, ja idem onda...Ti ćeš zatvoriti?", stanem ispred njega, idalje prestidna da bih ga pogledala u oči.

"Da, nema problema. Znaš, mogao sam te i ja odvesti kući."

"Nema veze. Mama me čeka ispred.", zažalim što spomenem mamu, jer se osjećam neugodno dok pričam o njoj samo par minuta nakon što sam se ljubila. Čudna sam.

"Ahh, mama znači...Pa dobro onda. Laku noć onda, valjda.", nasmije se. Ne znma zašto sam se osjećala tako čudno u vezi ovoga, dok je on bio potpuno normalan. Ili je bio dobar glumac. Možda mu se nije svidjeo poljubac?

"Da, laku noć i tebi..", sva čudna se okrenem, prema vratima, želeći da se što prije nađem u mom toplom krevetu, jer ću inače umrijeti od stida. Zašto nisam mogla biti normalna?

Samo što krenem uhvatiti bravu, začujem njegov glas.

"Hej, hej, čekaj.", osjetim mu ruku na mom lijevom boku, te me sekundu poslije okreće i približaje sebi.

Bez pitanja, bez razmišlanja, opet spusti usne na moje, opet me ljubeći. Dobro, znači ipak mu se svidjeo poljubac?

Ovaj put, nije trajao dugo, ali bio je to idalje onaj kratki poljubac, od kojeg bi ti se zamantalo.

"Nisi mislila otići bez pozdrava valjda?", napravi neki smiješni komentar, vjerovatno me pokušavajući nasmijati, sigurno vidi koliko me sramota. Samo se nasmijem, dok mi se u stomaku dešava zemljotres.

"Dobro, sada možeš ići.", spustim ruke sa njenih obraza, a sekundu kasnije ona se nađe napolju. Približim se vratima, gledajući kako se udaljava, sve dok je tu u blizini ne ugledam u društvu žene, njene mame. Ona se okrene još jednom prema meni, što i ženu pored nje natjera na da uradi isto. Pogledam nju, pa njenu mamu, i odjednom me udari onaj voz o kom sam vam ranije spominjao.

Mogao bih se zakleti da sam tu ženu negdje ranije vidio.