Can I handle myself? | Min Yoongi✔

"Prozivka pred svima"

Prošlo je mjesec dana od kada sam krenula u školu. Bolnih mjesec dana. Svaki dan bih strepila na času, ponekada povratila na odmoru bez ikakvog razloga. Bilo mi je dosta ovog psihičkog poremećaja koji me uništavao iz dana u dan.

Išla sam očnom doktoru - sve je bilo u redu, išla sam na EKG - srce mi je bilo "kao švicarski sat"... Roditelji prosto više nisu znali šta da rade.

,,Azra! Ja i otac smo razmišljali...", mama je počela za ručkom.

,,Šta?", upitala sam.

,,Da li bi ti bilo neprijatno da ideš kod psihologa?"

Psihologu? Nikada nisam išla kod psihologa! Hoće li me prijatelji prozivati? Hoće li me zvati psihopatom?

,,Ali... Ja..."

,,Ništa nam više ne pada na pamet!", tata je puhnuo, ,,Sa tvojim zdravljem je sve u savršenom redu. Mora da je nešto psihički."

,,Hoćete reći da sam psihički bolesnik?", malo sam se uvrijedila i zveknula kašikom od tanjir.

,,Ne, ljubavi. Moraš da znaš da pokušavamo da ti pomognemo. Tvoji napadi nas brinu."

,,Dakle mislite da sam bolesnik!", ljutito sam ustala sa stolice i otišla u svoju sobu. Zalupila sam vratima i legla u krevet. Pokrila sam se jorganom do glave i razmišljala. Možda je bilo pogrešno što sam onako reagovala. Možda sam stvarno teški psihički bolesnik. Ali, od čega? Od čega imam ove napade? Šta je uzrok? Imala sam sretno djetinjstvo, imam predivne roditelje, imam najboljeg prijatelja i prijateljicu koji su uvijek tu za mene... Ništa mi ne pada na pamet.

,,Azra!", tata je kucao na vrata, ,,Azra, otvori vrata!"

,,Ne!"

,,Azra otvaraj vrata, ne ljuti me!"

Ustala sam i nevoljko otvorila vrata. Tata je ušao u sobu, pa smo sjeli na krevet.

,,Mama se brine za tebe. Nisi trebala onako reagovati."

,,Znam... Ali moraš znati da ni meni nije svejedno otići psihologu. Sramotno je."

,,Znam da ti nije svejedno, ljubavi... Nije ni nama svejedno... Pa ti si naše dijete, na kraju krajeva..."

,,Da li je psiholog stvarno jedini način?"

Tata je klimnuo glavom u znak potvrde.

,,Dobro."

Sljedeći dan, odmah nakon škole, otišla sam kod psihologa. Dok sam čekala u čekaonici, ljudi su me gledali kao u vanzemaljca. Mlada srednjoškolka sjedi i čeka psihologa. Sigurno misle da sam preživjela nasilje od nekog momka. Heh, kakav momak? Nisam nikada imala normalan razgovor sa momkom, a da nije moj godinu stariji najbolji prijatelj.

Čula sam svoje prezime i ušla u ordinaciju. Za stolom je sjedila zamotana žena toplog pogleda. Odmah sam se malo opustila, jer je izgledala prijatno. Oduvijek sam mislila da su psiholozi čudni, ali je ona izgledala sasvim normalno.

,,Kako si?", pitala me.

Kako sam? Zar je to jedino što me ljudi pitaju? Da sam dobro, zar bih sjedila ovdje?

,,Da, dobro sam."

,,Da li možeš dodirnuti tlo kada sjediš na stolici?"

,,Da."

,,Dakle, drži noge čvrsto dole i budi smirena. Znati ću da si nervozna, ako kreneš da mlataraš njima."

Klimnula sam glavom i sjela uspravno.

Sa njom sam razgovarala oko 2 sata. Činilo mi se jako kratko.

,,Ispuni ovaj kviz. Ne smiješ lagati na odgovorima."

Ispunila sam kviz. Bilo je jako mnogo pitanja, ali sam ih brzo uspjela ispuniti.

,,To je to, možeš ići."

To je to? Ona meni ništa nije pomogla! Samo sam joj rekla šta mi je i riješila kviz. Baš glupo.

Mislila sam da to ništa ne znači, ali je itekako značilo.

Na času latinskog, razrednik je otvorio vrata:,,Azra. Izađi, molim te."

Izašla sam dok su svi pogledi bili uprti u mene. Osjećala sam se tako jadno. Ispred učionice su me čekali mama, tata i razrednik.

,,Šta je bilo?", zbunjeno sam ih pogledala.

,,Slušaj me, tvoji roditelji su mi upravo rekli ono što te zadesilo. Moraš da znaš da sam uz tebe i da ću profesorima reći za tvoj problem."

Molim? Pa nije zar da sam bolesna?

,,Dušo, imaš panični poremećaj", rekla mi je mama, ,,To nije mala stvar. Profesori će biti obavješteni da bi znali reagovati u takvim situacijama."

Divno. Sada se komotno mogu pozdraviti sa socijalnim životom. Prozivati će me, pričati o meni kao o psihopati...

Vratila sam se u razred kao da se ništa nije desilo, iako su me svi gledali kao da imam 6 glava.

Niko nije znao za moj problem. Kod kuće sam pila blagi sirup da bi mi smirio panične napade.

Pomirila sam se sa činjenicom da imam psihički poremećaj. Niko u gimnaziji nije znao da imam poremećaj osim mene i mojih profesora. Samo bih došla do njihovog stola, pokazala im papir, a oni bi me pustili napolje. To sam radila kada god sam mislila da ću dobiti napad.

Međutim, jedan dan je sve poremetio. Bilo je fizičko. Imali smo atletiku čitavog mjeseca. Djevojke su trčale 6 krugova, a momci 10. U jednom krugu sam krenula da hiperventilišem i zastala sam. Uhvatila sam se za srce i krenula tresti. Dobila sam napad. Moram otići što dalje.

,,Šta si stala!", profezor se zaderao.

,,J-ja", pokušala sam doći do daha i prestati se tresti barem na tren, ,,Im-mam..."

,,Trči!", dreknuo je.

,,N-ne m-mogu..."

Došao je do mene i pogledao me kao najvećeg neprijatelja.

,,Ne zanima me više! Dosta mi je tvojih budalaština i izvlačenja! Znam da ti nije ništa! Ti si ili umažena ili si psihopata!", iskljivao je svoj bijes pravo meni u lice.

Svi su stali i gledali kako se dere na mene, zvajući me psihopatom.

,,Nema tajni kad si bolesna! Reci svima da si psihološki slučaj!", sve mi se više gadio.

Nisam ga više mogla trpiti. Odgurnula sam ga od sebe na stranu i potrčala što dalje. Sjela sam na neku klupu i krenula da plačem.