Can I handle myself? | Min Yoongi✔

Epilog

,,Šta ću ja tamo?", pitala sam direktora.

,,Imaš seminar. Tamo idu samo najbolji ljekari."

,,Pošaljite nekog drugog!"

,,Mlada damo, nije li ti čast što ideš u Seul?"

,,Svejedno mi je."

,,E pa onda idi, ako ti je svejedno."

Zakolutala sam očima i izašla. Nikada nisam voljela seminare. Bili su previše glupi.

Time skip:

,,Molimo da putnici napuste voz, jer smo stigli na stanicu."

Nakon duge vožnje, konačno sam tu. Sva sam se ukočila. Sjela sam na klupu i čekala doktoricu koja bi trebala da dođe po mene, sa obzirom da ja nikada nisam bila u Seulu. Da, izrazila sam se kao žensko, mada kosu nisam puštala.

Pored mene je sjeo neki muškarac i tipkao na mobitelu. Nosio je masku na licu. Nisam se previše obazirala i trudila sam se da prepoznam doktoricu.

,,Da Bin! Da Bin!", mahnula sam kada sam je vidjela. Zgrabila sam torbu i potrčala da je zagrlim.

,,Azra dušo, kako si mi?"

,,Onako. Malo ukočena od puta, ali dobro."

,,Hajde, idemo nešto da pojedemo."

Smijale smo se putem, jer smo razgovarale o anegdotama iz života. Da Bin je udata žena. Ima dvoje djece, a samo 25 godina. Ja ako nađem muža naći ću ga, a ako ne... Maah, ne treba meni niko, tako da je mala vjerovatnoća moga braka.

Sjeli smo u restoran i poručila sebi jelo. Da Bin mi je pokazivala slike svoje djece, pa sam pošla da izvadim mobitel.

Otvorila sam torbu i zatekla čudo... Ovo uopšte nije sadržaj moje torbe!

,,Aiiiiissshhhh!", oblio me znoj, ,,Zamijenila sam torbu sa onim muškarcem!"

,,Onim što si sjedila?"

,,Aha. I šta sada?"

,,Je li mu tu novčanik. Vidu ličnu kartu."

,,Novčanik je tu, ali nema ličnu kartu u njemu."

,,Vidi još malo."

,,Joj, 'bem te mutavu, Azra! U torbi mi je i pečat i akreditacija i sve!"

,,Ne paniči, vidi još malo."

,,BTS karta?", našla sam kartu u novčaniku.

,,BTS? A da, večeras im je koncert."

,,Večeras?"

,,Aha."

,,Do kada su predavanja?"

,,Do 5 navečer."

,,Koncert je u 7... Dakle, mogla bih ga možda naći tamo."

,,Kako ćeš ga naći? Znaš li koliko je tamo ljudi?"

,,Daj mi svoj mobitel!"

Utipkala sam broj i nazvala. Neki čovjek se javio.

,,Halo! Annyeonghaseyo! Ovdje doktorica Azra iz Daegu Fatima bolnice. Je li moja torba kod vas?"

Nizam dobila odgovor. Odmah je prekinuo.

,,Ughhh! Prokletinja! Ništa, iskoristit ću ja ovu kartu!"

Nakon predavanja, otišla sam pješke do mjesta gdje se održavao koncert. Nisam imala ni novaca i mobitela, tako da sam se snalazila kako sam znala. Sva sreća pa sam imala smještaj u hotelu.

Ušla sam u arenu gdje se održavao koncert. Bila je ogromna gužva. Torbu sam ponijela sa sobom, u slučaju da je moram predati osobu u zamjenu za svoju.

Uhvatio se red. Bila je ogromna gužva.

,,Hej! To je moja torba!", čula sam nečij glas. Osvrnula sam se oko sebe, ali osim fanova nikoga nije bilo.

,,Gospođice! Dođite ovamo!", neko jz obezbjeđenja me povukao sa sobom na mjesto gdje je pisalo "backstage".

,,Je li to ta, gospodine?", istrgnuo mi je torbu iz ruke.

,,Jeste!"

,,A moja torba? Zamijenili smo je!", povikala sam.

,,Dođi ovamo!", onaj čija je bila torba me pozvao.

Došla sam na svjetlo i muškarac mi je pružio torbu:,,Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik."

,,Molim?", izvila sam obrvu.

,,Hej, tersu!", lice mu je došlo na svjetlo i prepoznala sam onaj autentični smirk face.

,,Yoongi!", zabezeknula sam se.

,,A ko drugi je i pjesnik i patnik?", rekao je i onda me bolje pogledao, ,,Hej! Zašto plačeš?"

,,Mislila sam da si me zaboravio!"

,,Ja? Nikada!"

The end❤

Autor:
Hej, ti što čitaš! Hvala ti što si pročitao ovu priču i nadam se da ti se svidjela. Ako želiš možeš pogledati i druge moje priče😊

Pusa, Selenia❤