Can I handle myself? | Min Yoongi✔

"Ovako više ne ide"

Ne mogu više! Ovo je užasno! Nastavim li biti u okruženju ovakvih napaćenih ljudi, od mene ništa neće ostati.

,,Budi sretna što nisi odrastala u vrijeme rata. Tek tada bi cijenila ono što imaš", govorila bi mi mama.

Znam da je ratni period bio užasno nepravedan, ali su ljudi od tada postali još veća govna nego što su bili. Ne smijem imati nikakav problem, a da mi ne upute ili pogled sažaljenja ili pogled gađenja. Ne sviđa mi se ni jedan ni drugi. Ovaj prvi znači da me gledaju sa abnormalne visine, što nije dobro za čovječanstvo. Drugi sam po sebi govori - gađenje. Mrzim takve poglede. Uvijek ću ih mrziti.

Emocionalno nisam baš sasvim stabilna, ali nisam glupa i obespamećena da me gledaju kao zadnjeg luđaka. Da me gledaju sa prezirom, da misle da sam fuj.

,,Azra, zapala si u probleme!", prijateljica je došla do mene.

,,Kakve sad?", obrisala sam suze.

,,Profa je ljut kao ris. Upravo se derao na sve nas i govorio kako ne želi da iko od nas bude psihički slučaj i izvlakuša kao ti."

,,Ti mene zezaš! To je rekao?"

,,Tačno kako si čula."

,,Ja ne mogu da vjerujem... I šta će sada? Prijaviti me direktoru? Izbaciti iz škole? Radi čega? Radi toga što imam mentalni problem?"

,,Ne znam... Hajde, čas je gotov. Moraš se raspremiti."

Zajedno sa njom sam otišla do ženske svlačionice, pazeći da ne spazim onog prokletog profu. Ostale djevojke su me gledale u preziru. Mogu mislite čime im je onaj manijak napunio glavu.

Raspremila sam se, ubacila bijelu majicu, tajice i patike za trčanje u torbu i otišla u učionicu.

Mali odmor se još nije bio završio, a razredni je bio pred vratima učionice. Mahnuo mi je rukom da izađem, što sam i uradila.

,,Razočaran sam, Azra", rekao je.

,,Zašto?"

,,Zbog tvog odnosa prema profesoru."

,,Šta sam uradila?"

,,Idemo kod direktora?", povukao me za ruku uz stepenice.

Istrgnula sam svoju malenu šaku iz njegove ogromne:,,Hvala, ali mogu hodati sama!"

Šta je svima danas. Danas kao da me niko ne voli.

Uveo me u direktorovu kancelariju. Sjela sam na stolicu, još uvijek drhteći od prozivke.

,,Azra, znaš zašto si pozvana ovdje", rekao je direktor.

,,Ne!"

,,Ne izmotavaj se preda mnom. Sve smo uradili da ti bude prijatno sa tvojim problemom, ali ti to očigledno ne cijeniš."

,,Daj mi samo recite šta sam uradila? Profesor je taj koji bi trebao biti na mome mjestu! On je vršio verbalno nasilje nada mnom!", zaderala sam se.

,,Pa znači nemaš problema sa panikom čim se tako dereš na mene! Tišina!!!", glas mu je zagrmio i prostrujio mojim tijelom, ,,Otkud ti pravo da okrivljuješ profesora?! I otkud ti pravo da ga udariš?!"

,,Molim?!"

,,Udariš! Ne pravi se da to nije istina!"

,,Ali nije!"

,,Razočaran sam, Azra. Ti si bila naša najbolja učenica. Morat ćemo da te kaznimo. Vladanje... Da, vladanje. Na 3..."

,,3?!", iznervirala sam se.

,,Da! Ne na 4, nego na 3! Sad se gubi iz kancelarije!"

Istrčala sam i zalupila vratima. Trčala sam kroz hodnik i spustila se niz stepenice do moje učionice. Pred učionicom sam se srušila. Kolapsirala sam se na pod ispred učionice.

,,Dijete drago?! Jesi li dobro?!", čistačica koja je brisala pod mi je prišla i podigla me sa zemlje. Klimala sam glavom lijevo-desno i plakala.

,,Kakva je ovo buka?", profesorica je izašla iz razreda, ,,Azra? Šta ti je?"

Nisam odgovarala, samo sam plakala.

,,Dođi ovamo", raširila je ruke i zagrlila me, ,,Reci mi, šta je bilo."

,,N-ne... Ne b-biste mi vjerovali...", projecala sam.

,,Recite im da urade analizu derviša iz romana!", rekla je čistačici, ,,I ostanite tu dok se ne vratim!"

Sjele smo na klupu ispred škole.

,,Hajde, reci mi šta nije uredu."

Ispričala sam joj šta mi se danas desilo i kako je uprava škole reagirala na to. Vidjela sam da je jako ljuta.

,,Slušaj me sada dobro... Taj profesor uopšte nema pedagogije. Došao je u ratu i primili su ga zbog manjka profesora. Ne obraćaj pažnju na njega."

,,Kako? Sada me sigurno svi mrze zbog njega!"

,,Ne mrze te. On im je napunio glavu glupostima."

,,Šta je sad?", onaj gigant nas je spazio kada je izlazio iz fiskulturne sale, ,,Puniš glavu glupostima i njoj?"

,,Tišina!", zaderala se profesorica.

,,A šta mi možeš? Ženske ste! Nikada vas niko neće uzimati za ozbiljno!"

Profesorici su bljesnule oči i skočila je sa klupe. Došla je do njega i lupila mu šamar.

,,Je l' ovaj šamar uzmaš za ozbiljno? Ako si pravo muško, poruka ne bi trebala otići upravi... Kukavice!"

Profesor je otišao sa uplašenim izrazom na licu. Plašila sam se za profesoricu... Plašila sam se da je ne izbace iz škole.

Sedam dana je prošlo... Tata je bio ljut kao ris. Želio je da pod svaku cijenu izbaci profesora iz gimnazije. Međutim, ništa od toga nije bilo. Jedino što je bilo, je to da su profesoricu prebacili da predaje u drugoj gimnaziji... Svijet mi se srušio.

Prijatelja nisam imala, čak i oni dragi su me izbacili iz društva. Fizičko sam podnosila kroz svakodnevnu dernjavu kada god nešto ne uradim 100% tačno. Jedinice su padale kao kuće, a ja nisam nalazila izlaz iz svega toga. Bojala sam se ići u školu. Bojala sam se odvojiti od svoga kreveta koja strpljivo prima svaku moju suzu... Nisam znala kuda dalje.

Jednom, dok sam slušala muziku na slušalicama da bih se psihički opustila, mama je ušla u sobu i ostavila mi knjigu sa slovima koja ne znam čitati na sto.

,,Uči!", rekla mi je.

,,Molim?"

,,Selimo se."

,,Gdje?"

,,U Daegu."

,,Molim?"

,,Otac i ja smo dobili posao tamo."

,,Kako ste dobili posao u Koreji?"

,,Zato što im trebaju hirurzi. Uči milo moje, uskoro ćeš biti u boljoj i ljubaznijoj sredini."

Nisam znala kako da se osjećam. U isto vrijeme sam se osjećala i prijatno i zabrinuto. Prijatno zato što više neću patiti, a zabrinuto zato što sam u drugom okruženju.

Ako ću ići u novi grad... Novu državu... Biti ću i nova ja...

Ženske su slabe, ha profesore? A šta ako svoj djevojački izgled zamijenim muškim?