Can I handle myself? | Min Yoongi✔

"Min Yoongi"

Yoongi's P.O.V.

Azra je žensko... Znao sam da je nešto čudno u vezi nje... Nadam se da joj nije bilo neprijatno kada sam otkrio to, ali ne želim da iko sazna... I neće...

"Gamsahabnida"... To je pisalo na paketu. Imala je prelijep rukopis sa zaobljenim slovima. Izgledaju kao da su pisana kaligrafijom, a ne običnom rukom.

,,Yahh! Nemam dovoljno!", puhnuo sam dok sam brojio novac u ruci. Imam tek dovoljno za bus do kuće... Trebam li to, ili da uzmem da jedem? Nisam jeo čitav dan, već me stvarno boli stomak. Mama sigurno nije napravila večeru jer i dalje plače, brat je negdje vani i pravi probleme. Šta sad?

Nema veze, pješačit ću. Mogu izdržati tih par kilometara za svoju porodicu.

Ušao sam u obližnji mini-market i gledao pakovane nudle.

,,Tristo trideset, tristo četredeset... Valjda je to dovoljno yena", rekao sam dok sam brojao novac.

Zgrabio sam tri pakovanja nudli i odnio ih na kasu.

,,Fali vam yena", rekao mi je prodavač.

,,Fali?", zbunio sam se, ,,Ali... Tamo piše..."

,,Pročitali ste krivo. Sol vam je 113 yena."

,,Nemate jeftinije nudle?"

,,Ne. Bojim se da je to najjeftinije."

,,Onda mi dajte samo dva pakovanja."

Platio sam dva pakovanja i izašao iz marketa. Još jedna noć gladovanja, ha? Ma mogu izdržati!

Sjeo sam na klupu u parku i odmotao ono što mi je Azra dala. Bila je to moja dukserica, oprana i mirisna. Ne znam kada mi je mama zadnji put oprala nešto. Obično to radim sam. Tu su bili čokolada i parfem koji sebi nikada ne bih mogao priuštiti.

,,O-ovo je za mene?", kroz tijelo mi je prošla jeza. Kada sam dobio zadnji poklon? Dobio sam diplomu za takmičenje iz hemije, ali je brat zapalio jer mu je falilo drva za potpalu. Kravatu koju sam dobio od škole zbog svoga doprinosa u znanju, mama koristi kao krpu za prašinu i suđe. Svaki poklon mi je uništen. Ne bi me čudilo da jedan dan ostanem bez donjeg veša ili opreme za školu. Mama i brat štede na meni i to im potajno zamjerim, iako prešutim svaki put zbog batina.

,,Ja sam Min Yoongi. Imam 17 godina. Rođen sam u Daegu-u. Izgubio sam oca. Živim sa samohranom bipolarnom majkom i psihotičnim bratom. Imam poremećaj panike i socijalnu anksioznost. Živim za muziku i ona je moj jedini smisao života", tiho sam ponavljao u sebi. Psiholog mi je rekao da to radim svaki put kada dobijem smetnje u glavi, zbog poremećaja kojeg imam... Kojeg sam zaradio zbog svoga brata, majke i tragične smrti oca. Otac je bio jedina osoba koja se obazirala na mene, izdržavao je porodicu radom u vojsci, ali sada ga nema. Poginuo je... Bio je žrtvovan za dobrobit svojih prijatelja... Za dobrobit nas... Sada nas izdržava socijalna, ali smo redovno na gubitku, radi bratovog kockanja. Čitav život mi se ruši polako, ali sigurno... Jednom ću ostati bez svega, ali dok god imam uši da čujem muziku, biću duševno živ. Ako mi i to oduzmu, od mene ništa neće ostati.

So one last time
I need to be the one who takes you home
One more time
I promise after that, I’ll let you go
Baby, I don’t care if you got her in your heart
All I really care is you wake up in my arms
One last time
I need to be the one who takes you home

Čuo sam umilni glas kada sam prolazio pored stanice. Ženski, tihi, tačan u tonovima. Okrenuo sam se da pogledam, ali tamo nije bilo nikakve cure, samo momak sa kapuljačom (jer je napolju bilo jako hladno) koji sluša muziku na slušalicama.

Okrenuo sam se da nastavim dalje, ali sam opet čuo taj glas:,,Ne, ne! Slobodno sjednite! Nikome ne čuvam mjesto!"

Ponovno sam se okrenuo... Tu je bio još neki momak, koji je sjedio pored onog sa slušalicama. Ko onda govori svo to vrijeme.

,,Yoongi, umišljaš!", nastavio sam da hodam kući, sada brže, jer je napolju bilo sve hladnije i hladnije.

,,Gdje si do sada?!", mamina vika me dočekala kada sam došao, sav promrzao i ukočen.

,,D-donio sam več-čeru", cvokotao sam, pružajući joj nudle, trudeći se da ne gledam u njeno modro lice, mokro od suza. Nikako da preboli oca...

,,Samo ovo?", zabezeknula sam.

,,N-nisam im-mao više nov-vca", i dalje sam drhturio od studeni koja mi je stezala tijelo.

Studen je prekinula varnica na mom licu. Opet me udarila... Vlastita majka, kojoj se jedino trudim pomoći.

,,Marš mi sa očiju! Zašto si se uopšte rodio?!", otišla je od mene.

Ušao sam u svoju sobu i onako u uniformi i školskom sakou legao u krevet i pokrio se dekom

,,Yoongi... Budi jak... Jednom će patiti kada budeš dostigao ono što im se činilo nemoguće... Kada budu patili za tobom i cijukali kada čuju tvoje ime. Postati ćeš poznat Yoongi. Panika? Panika mi ne može ništa, dok god imam muziku i uši da bih je čuo, moj duh je živ i neće klonuti!", govorio sam zidovima, koji su pažljivo upijali moje riječi. Tješio sam se, iako bi i moj život mogao ostati bez smisla kad-tad. Tješio sam se, jer nemam nikoga drugog da me tješi. Tješio sam se, jer sam previše slab da zaplačem.
----------
Pozdrav ljudi. Nadam se da vam se priča dopada... Ako da, podržite vote-om i commentom.

Izbacila sam novu priču, koja je ustvari prepisana iz sveske, jer sam je napisala još u osmom razredu osnovne škole. Htjela sam da je podijelim sa vama. Zove se "Dubrovčanko moja mala". Pročitajte i zaradite sevapa😂 Recite mi da je, ako nije dobra, izbrišem...

Lysm, Selenia❤