Can I handle myself? | Min Yoongi✔

"Sjećanja"

,,Tiho... Tu sam...", zagrlio me čvrsto. Osjećala sam kako drhti dok me grli, zbog mojih drhata. Prima sve moje pokrete. Kao da ispija svu negativnost u sebe.

Bruno... Šta sa njim? Je li stvarno ispario, ili ima nade?

Inzistirala sam da ostanem na časovima, ali me profesorica ipak poslala kući. Pokupila sam stvari i otišla.

Došla sam kući i otključala vrata. Ispostavilo se da su mama i otac već bili tu. Mislila sam da su i dalje na poslu.

,,Mama!", dozvala sam je i sa vrata se obrušila u njen zagrljaj. Ponovno sam plakala i tresla se. Mama je bila čvrsta - nije upijala moje negativnosti kao Yoongi, ali je njen miris bio dovoljan da me iole opusti.

,,Polako dušo, nije još sve izgubljeno", šaputala mi je.

Sjeli smo u dnevnu sobu i pojačali mobitele na najjače, čekajući da nam neko javi šta je bilo sa Brune. Da nam jave je li preživio ili ne.

Mama me nudila nekik slatkom i sokom, ali sam odbila i dalje se tresući. Jagodice na obrazima su mi se uvukle, koža posivila. Nikada se nisam osjećala gore.

Otac je donio aparat za mjerenje šećera i izmjerio mi ga. Spao je. Drastično je spao. Samo mi se spavali i mantalo u glavi.

,,Jeko ju je pogodilo", čula sam kako otac šapuće mami u kuhinji, ,,Nisam znao da će to uticati i na njeno zdravlje."

,,Dadni joj dekstrozu i pošalji u krevet. Nećemo je voditi na infuziju, ako možemo preventirati kod kuće. Kada čujemo vijesti, vidjet ćemo šta ćemo", odgovorila je.

Ne čujem ih, ha? Malo sutra!

Otac mi je donio neku bijlu pločicu, koja bi trebala biti dektroza. Bilo je jako slatko, ali bi mi to kao trebalo pomoći.

,,Idi lezi. Zvat ćemo te kada nam jave šta je bilo."

Otišla sam u svoju sobu i ostavila torbu sa strane. Skinula sam sako i kravatu, raskopčala košulju, odmotala zavoj sa grudi i skonula hlače. Obukla sam ružičastu pidžamu sa izvezenim "B♡A" na leđima. Dobila sam je od brune za svoj 15 rođendan. Od tada se nisam mijenjala u građi. Sve haljine i djevojačke stvari su izbačene iz moga ormara, a tu pidžamu nisam dala nikome, pa makar me koštalo života.

Legla sam u krevet i zagrlila jastuk rukama.

Čula sam da se osjećaji voljene osobe prenose nama, ma koliko udaljeni bili? Dakle, ja tako osjećam Brunu. I želim! Želim da patim sa njim, baš kao što je on patio sa mnom kada sam tek krenula dobijati napade panike. On je bio osoba koja bi saznala stvari i prije moje mame. Bio je prvi koji je saznao da sam dobila menstruaciju i prosuo mi sok od brusnice po hlačama pred svima da se ne primjeti. Znao je da mi čuva gumicu za kosu na svojoj ruci, ako bi mi zatrebala. Dijelili bismo užinu na odmoru, ako bi je neko zaboravio. Bili smo jedna osoba u dva spola i dva tijela.

Znamo koliko volimo neku osobu tek kada je nedostižna. Tek sada kada ga nemam kraj sebe, potreban mi je da ga zagrlim. Tek sada kada ga ne čujem, potrebam mi je njegov umilni glas. Fali mi... Jako mi fali... On je jedini dio rodnig grada koji mi nedostaje.

Onaj san... Da li taj san ima smisla? Da li se izvinjava zato što je vozio prebrzi. Stariji je jednu godinu (ima 18), tek je dobio vozačku. Možda je bio pijan. Možda ga je vozio neki ludi prijatelj. U snu mi se izvinuo radi toga. Saznala sam da če imati saobraćajku i prije nego što je dobio. Naše podsvijesti se nalaze su istoj, posebnoj dimenziji, koju ne poznaje niko do nas samih.

Opet ono ništavilo. Ovaj put, oko mene nema onih glasova, ali vidim Brunu.

,,Hej, malena!", dozvao me, ,,Ovo je naša dimenzija! Ovo je naša podsvijest!"

,,Ovo? Bijela je! Nema ničega u njoj!"

,,To je zato što je sada ništavna."

,,Molim?"

,,Izbrisana je. Prazna... Treba je ponovno napuniti."

,,Zašto je prazna?"

,,Zato što me više nema", pognuo je glavu.

,,Ali tu si - u našoj dimenziji."

,,Naša dimenzija više nikada neće biti naša. Ja sam tu sada samo kao posredni lik, jer je više nikada nećemo moći napuniti."

,,Zašto?"

,,Slušaj me, ja više ne postojim. Moja podsvijest postoji, ali ja ne. Trebaš novog člana dimenzije. Nađi ga što prije, inače ćeš i ti nestati."

Ponovno sam se probudila vriskom. Bila sam potpuno mokra. Bruno je mrtav... Stvarno je mrtav...

Sišla sam niz stepenice uplakana, da javim roditeljima šta se desilo. Kada sam im vidjela lica, bili su sretni.

,,Bruno je živ!", mama mi je javila.

Živ? Ali rekao je da ne postoji.

Dobili smo poziv na Skype. Mama se javila. Bila je to Brunina mama Lodovica. Čula sam njen autentičan italijanski naglasak.

,,Ciao mi dolcezza!", nasmijala se kada me ugledala, ,,Bruno je živ!"

,,Da! Znam! Drago mi je!"

Malo smo pričali. Ispostavilo se da se neki kamijondžija zapucao u Brunino auto. Malo je falilo da pogine, ali je ostao živ. Bio je medicinsko čudo.

,,Želi da ga vidiš, mi dolcezza?"

,,Da! Prijeko mi je potreban!"

,,Brunooooo!", mama ga je dozvala i pokazala mu moj lik. Gledao je zbunjeno.

,,Bruno!", zasuzila sam, ,,To sam ja! Azra je!"

,,Ha?", dignuo je obrvu, ,,Približi mobitel, mama."

Lodovica je približila mobitel, ali je njegova faca ostala ista.

,,Ćao! Kako ste?", obratio se mojoj mami i tati.

,,Hej!", dozvala sam ga pomalo uvrijeđeno što nije prvo mene pozdravio.

,,Izvini, ko si ti?", rečenica me ošinula kao bič.

,,Ne zafrkavaj me!"

,,Ne, stvarno, ko si ti? Nisam te do sada viđao."

Dakle o tome se radilo. Bruno je živ fizički, ali je isparilo svako sjećanje na mene. Dobio je amneziju...

Moj Bruno... Moj Bruno je stvarno ispario... Nestao i neće se vratiti nikada... Naša dimenzija je prazna i nikada je nećemo moći ponovno napuniti.