"Siguran si da želiš da dođem?", ponovo me upita, kao da imam tri godine pa ne znam šta želim.
"Naravno da želim da dođeš. Ko još ne voli podršku?", pogotovo kad je utakmica evropskog karaktera.
"Bilo bi lepo bar jednom gledati utakmicu kao običan ljubitelj fudbala, a ne novinar", osmehne mi se, pre nego što usmeri pažnju nazad na film. Posle tri dana neprekidnog obilaženja grada, odlučili smo da provedemo neko vreme unutra uz tv i igrice.
"Kad ću ja da dobijem svoj revanš?", obzirom da me pobedila u prvoj rundi FIFE, moram da joj uzvratim u drugoj.
"Zar zaista želiš ponovo da izgubiš?", upita izazivački, što me iskreno nasmeje. Vremenom se sasvim opustila i još mi se više sviđa ovako. Drago mi je da imam priliku da upoznam pravu Liu.
"Pustio sam te da pobediš, jer si žensko. Ali ovaj put igramo ozbiljno", prasne u smeh, jer zna da nije bilo nikakvog puštanja. Jednostavno je bolja od mene.
"Ej, nemoj da se smeješ. Hajde da se kladimo da ću te ovaj put pobediti", pružim joj ruku, spreman na opkladu, pa primetim da sam je iznenadio.
"A u šta se kladimo?", upita uz osmeh, na šta slegnem ramenima.
"Moći ćeš sama da izabereš, ako dobiješ opkladu. No to se neće desiti", namignem joj, što je ponovo nasmeje.
"Nisi svestan kako će mi biti drago kad te ponovo pobedim", pauzira film, pa dohvati džojstike, spremna za novu rundu, dok ja palim plejstejšn.
"Ali samo da znaš, kad te dobijem, onda imam pravo da izaberem šta god poželim", ozvaničimo opkladu i započnemo novu partiju, svako sa svojim omiljenim klubom.
•Lia's pov•
"A nije fer, džojstik mi ne radi", zakukam, iako sam svesna da mi nikakva opravdanja neće pomoći. Siti nikad nije izgubio većom razlikom.
"Rekoh ti da sam te samo puštao prošli put. Ne možeš očekivati da me zaista pobediš u nečemu što igram pola života", namigne mi, na šta prevrnem očima.
"Igram FIFU još od izdanja iz 2002, tako da se bezveze hvališ."
"Otkud tolika ljubav prema fudbalu? Nisam upoznao baš mnogo devojaka koje vole fudbal radi fudbala, a ne radi fudbalera", upita zainteresovano, a ja slegnem ramenima.
"Otac mi je bio fudbaler. Pošto nemam brata, preneo je svoju ljubav na mene tokom detinjstva", sećam se koliko utakmica smo gledali zajedno, a neretko se dešavalo i da zaigramo fudbal u dvorištu. Bila su to lepa vremena.
"Mora da je ponosan na tebe i tvoj odabir karijere", znam da nema lošu nameru, ali osetim se pomalo neprijatno u datoj situaciji.
"Zapravo, poginuo je kad sam ja bila u srednjoj školi. Želela sam da upišem Fakultet likovnih umetnosti, no nakon što se to desilo shvatila sam da želim očevim stopama. Za fudbal je već bilo kasno, a i ženski fudbal nije bio baš tako popularan, pa je sportska žurnalistika bila najbliže njemu, što sam mogla da izaberem. I eto, tako ja završih u Gazzetti", ukratko mu objasnim razlog ovakvog odabira karijere.
"Izvini. Nisam znao", kao i svaka osoba ikad, koja me pitala za oca, ne znajući za njegovu nesreću, počne da mi se izvinjava, iako nema potrebe za tim.
"Sve okej. Nemam više sedamnaest i ne rasplačem se baš svaki put kad ga neko spomene. Lepo je povremeno dobiti priliku za priču o njemu", iskreno se osmehnem, zadovoljna što sam toliko napredovala od srednje na ovamo.
"Ti bar možeš da kažeš da si imala oca. Ja nisam te sreće", kaže to nekako isuviše hladno, obzirom na situaciju.
"Da pitam ili?", upitam ga oprezno, svesna da neki ljudi ne vole da pričaju o svojim tragedijama. I ja sam nekad bila takva.
"Nema tu šta da se priča. Napustio je mamu i mene, kad sam imao četiri godine. Pokušavao je da uspostavi kontakt sa mnom, ali nikad nisam poželeo da ga vidim. Strah me da se to ne bi dobro završilo."
"Zbog toga ne nosiš prezime na dresu?", povežem činjenicu da mu nikad nisam videla prezime na terenu, s onim što mi je upravo ispričao.
"To sam što sam, jedino zahvaljujući majci. Pa zašto onda da mu dam tu čast da vidi svoje prezime na mom dresu?"
"Verujem da bih i ja isto tako reagovala da sam na tvom mestu. No daj da se vratimo na opkladu. Zasluženo si pobedio, tako da imaš pravo da sam izabereš nagradu", skrenem s teme, vrativši mu osmeh na lice tim postupkom.
"Šta bi ti tražila da si pobedila?", upita radoznalo, a ja iskreno nemam pojma.
"Nisam toliko daleko razmišljala. Ne znam šta bih uopšte više i mogla da tražim od tebe, kad si mi bukvalno ispunio svaku želju u poslednja tri dana", oboje se nasmejemo, ali se on ubrzo uozbilji, kao da razmišlja o tome šta da izabere.
"Bilo šta, zar ne?", zatraži potvrdu, pre nego što odabere svoju nagradu.
"Već smo prošli kroz sva pravila, Memf. Ne odugovlači", iako sam ga sve do sad oslovljavala prezimenom, jer mi je tako bilo lakše, ovaj put se odlučim za nadimak, poštujući njegovu želju.
"Izvini, Lia. Nisam znao da negde žuriš", nastavi da se pravi lud, iako zna da nigde ne žurim. U celom Lionu znam samo njega, tako da i nemam gde drugo da budem.
"Je l' nastavljamo mi onaj film ili?", promeni temu tako naglo, zbunivši me skroz na skroz.
"A opklada?", posmatram ga zbunjeno, jer mi više ništa nije jasno. Toliko je bio zapeo za opkladu i imala sam utisak da mu je jako bitno da je dobije, a sad izbegava da mi stavi do znanja šta želi.
"Preskačemo", ugasi plejstejšn i ponovo poveže laptop, ne obraćajući pažnju na moj zbunjeni pogled.
"Što to odjednom?", ne bih ja bila ja kad bih mogla da izdržim, a da ga ne pitam.
"Ne želim da se naljutiš na mene", pogleda me nakratko, pa vrati pogled na tv i film, koji smo gledali pre FIFE.
"Kao da bih mogla da se naljutim. Udovoljavaš mi otkako sam došla. Podsetiću te da si mi izigravao fotografa cela četiri sata", prosto moram da znam šta je poželeo. Mrzim tu svoju radoznalu stranu.
"A-a. Gledaj film."
"Ne sviđa mi se film", nije loš, ali trenutno mi nijedan film ne bi mogao držati pažnju.
"Onda ćemo naći neki drugi", pomislim kako mi ovo radi namerno, želeći da me iznervira, ali to tako ne liči na njega. Fin je prema meni od prvog dana.
"Ako mi ne kažeš, ja ću da odem", pokušam ucenom, što ga samo nasmeje.
"Ja sam te dovezao. Ne znaš put nazad."
"Pozvaću taksi", nastavim, iako sam svesna da teško mogu da ga dobijem u ovoj prepirci.
"Nemaš broj, a ovo nije baš prometna ulica", mat u jednom potezu.
"Ma daj, Memf, što mi ne kažeš?", znam da se ponašam kao malo dete, ali ne mogu protiv sebe.
"Sigurno želiš da znaš?", klimnem glavom takvom brzinom, da on prasne u smeh.
Pođem nešto da kažem, ali ne stignem, jer osetim njegove usne na svojim.
Zar jedan poljubac može da izazove ovoliko elektriciteta?
Imam ogromnu želju da naučim holandski, ali mi je gospodin Feđa poremetio planove. Moraću prvo španski da naučim, pošto je od juče i zvanično na pozajmici u Selti 🙈 Nadam se da će mu La Liga prijati više od Lokomotive 😅
YOU ARE READING
𝑉𝑟𝑎ć𝑎𝑚 𝑇𝑖 𝑆𝑒 ✅
Fanfiction"𝑆𝑡𝑎𝑟𝑒 𝑠𝑒𝑛𝑧𝑎 𝑡𝑒 è 𝑐𝑜𝑚𝑒 𝑠𝑡𝑎𝑟𝑒 𝑎𝑙 𝑐𝑎𝑚𝑝𝑒𝑡𝑡𝑜 𝑠𝑒𝑛𝑧𝑎 𝑝𝑎𝑙𝑙𝑎.", 𝑀𝑎ℎ𝑚𝑜𝑜𝑑 - "𝑆𝑎𝑏𝑏𝑖𝑒 𝑚𝑜𝑏𝑖𝑙𝑖" "𝐵𝑖𝑡𝑖 𝑏𝑒𝑧 𝑡𝑒𝑏𝑒 𝑗𝑒 𝑘𝑎𝑜 𝑏𝑖𝑡𝑖 𝑛𝑎 𝑡𝑒𝑟𝑒𝑛𝑢 𝑏𝑒𝑧 𝑙𝑜𝑝𝑡𝑒.", 𝑀𝑎𝑚𝑢𝑑 - "Ž𝑖𝑣𝑖...
