𝑉𝑟𝑎ć𝑎𝑚 𝑇𝑖 𝑆𝑒 ✅

•21•

"Stigla sam", obavestim ga da sam se vratila kući, nakon provedenog dana u Nantu. Bio je to zaista dug i naporan dan i jedino što želim je da legnem.

Zbuni me to što ne čujem odgovor, pa pretpostavim da je prosto zaspao. Spustim torbu s laptopom na komodu u hodniku, ne želeći da ga vidim do sutra. Pospano uđem u dnevnu, jedva čekajući da dođem do kreveta. No sačeka me iznenađenje.

Iznenađeno posmatram Memfisa i sto za kojim sedi. Posvuda su upaljene sveće, a na stolu ispred njega je sve ono što najviše volim.

"Ćao", uz osmeh me pozdravi, dok ja i dalje zbunjeno prelazim pogledom po pretrpanom trpezarijkom stolu. Koliko ja znam, nije nam nikakva godišnjica. Mada kako malo sam spavala u prethodnom periodu, ne bi me čudilo i da sam zaboravila.

"Čemu ovo?", upitam zbunjeno, što ga nasmeje.

"Umesto izlaska. Zbog moje povrede i tvog posla nismo izašli više od mesec dana, pa sam poželeo da te iznenadim", svojim objašnjenjem me natera da se osmehnem. Da li je realan?

"Nisi morao da se mučiš. Ipak sam ja ta koja u poslednje vreme izbegava izlaske", spustim nežan poljubac na njegove usne, pa se smestim na mesto preko puta njega.

"Radiš previše, Lia. Odeš ranom zorom, vratiš se mrtva umorna, a onda celu noć provedeš za onim glupim laptopom. Znam da voliš svoj posao, ali žao mi je da gledam kako se stalno maltretiraš."

Mislila sam da će Luka nakon nekog vremena shvatiti da me ništa neće naterati nazad u Milano i da će prestati da me zatrpava poslom. Zeznula sam se. Umesto da mi smanji broj zadataka, on ga uporno povećava, toliko da nisam sigurna koliko ću još dugo moći da ispunjavam sve što traži od mene.

"Nije to ništa što ja ne mogu da izdržim", nabacim osmeh, jer ne želim da brine zbog mene, ali jasno mi je da mi nije poverovao. Kako i da poveruje kad živimo zajedno i kad nijedan sekund koji posvetim poslu ne može proći nezapaženo?

" 'Ajde samo razmisli o ponudi L'Équipe-a. Neću te pritiskati, ali molim te da bar razmisliš", naravno da zna i za to. Natera me da mu obećam da ću razmisliti o pristigloj ponudi, pa odmah zatim promeni temu, ne vraćajući se više na moj posao.

No to što je on promenio temu, ne znači da i moj mozak može da prestane da razmišlja o istoj. Još otkako je ponuda došla lomim se oko odluke. Ispali su i više nego korektni prema meni i dali su mi sasvim dovoljno vremena da razmislim, ali to mi mnogo ne pomaže. Volim Gazzettu i strah me da ću prekinuti sve veze sa Italijom, ako dam otkaz.

Koliko god da sam sigurna u svoja osećanja prema Memfisu, ne znam da li sam spremna da ostanem ovde ceo svoj život.

•Depay's pov•

"Dopusti mi da ti pomognem", već treći put joj se nudim, ali me uporno odbija. Kao da misli da sam nesposoban da napišem članak.

"Volim sama da radim svoj posao", pokuša da me odbije i po četvrti put. E pa neće moći.

"I ja volim da provodim vreme samo s tobom, bez tog nesrećnog laptopa", uzdahne, pa se napokon okrene ka meni.

Koleno mi se oporavilo dovoljno da mi Lia napokon dopusti izlazak iz stana. Tim povodom mi je i obećala da ćemo prošetati pored Rone, kao što smo to imali običaj da radimo pre.

No naravno da se posao upetljao.

"Daj mi samo pet minuta i idemo. Okej?", uz uzdah klimnem glavom, pa je poljubim na blic, ostavivši je da završi šta ima.

Bio sam srećan kad sam čuo za ponudu L'Équipe-a koju je dobila, jer mi to deluje kao savršena ponuda, ali ona nikako da im da odgovor. Nije je prihvatila, ali još uvek je nije ni odbila, što mi opet uliva neku nadu. Ne želim i ja dodatno da je pritišćem, mada bih jako voleo da prihvati. Imala bi mnogo manje posla i mnogo više vremena za sebe.

"Spremna sam", napokon se pojavi u hodniku, nakon što je uspela da se odvoji od laptopa. Nikad ne bih rekao da će mi tehnika ovoliko ići na živce.

"Telefon?", pogledam je ozbiljno, pa uz uzdah izvadi telefon iz džepa i spusti ga na komodu, spremna da mi se posveti maksimalno.

"Zahvaljujem", kažem ironično, jer da je sreće ne bih morao da je napominjem za ovakve stvari.

"Nisi fer", kratko prokomentariše dok obuva patike, ne bismo li napokon izašli iz kuće.

"Ja nisam fer?", upitam iznenađeno, pošto mi zaista nije jasno odakle je sad ovo došlo. Celu sedmicu sam se dosađivao uz filmove i igrice da bi ona mogla na miru da radi, i radovao se petku zbog obećanja da ćemo provesti neko vreme zajedno. A onda dođe petak i ona pokuša da me otkači zbog posla. Kako sam ja tu nefer?

"Nisam spavala noćima samo da Luka ne bi imao razlog da me kritikuje i da mi ponovo preti Milanom. Uporno zaboravljaš zašto toliko radim", znam da je iskrena, ali taj izgovor više nema smisla. Ne otkako je dobila ponudu.

"Mogla si da prihvatiš ponudu L'Équipe-a i da uživaš. Devedest odsto novinara bi ubilo za tako dobru ponudu, ali ne, moja devojka više voli da se pati", ne mogu da je shvatim. Imala bi bolju platu i definitivno boljeg šefa, a i mogli bismo da provodimo više vremena zajedno. Izgleda da u tome i jeste problem.

"Ne kapiram te, Lia, majke mi. Mislio sam da je između nas sve super i da ti, kao i ja, ovu vezu smatraš ozbiljnom. Izgleda da sam pogrešio", krenem nazad ka svojoj sobi, jer mi se odjednom više ne šeta.

Nikad se do sad nismo svađali. Bilo je tu onih sitnih prepirki, ali to je sasvim normalno. Nekad bi popustila ona, nekad ja, i sve bi uvek bilo okej. Ali ovaj put zaista nisam mogao da popustim. Morao sam da joj kažem šta mi smeta, jer me danima unazad proganja njena odsutnost.

Bacim se na krevet, ljut što mi sve ide naopako. Terenu neću prići još pet meseci, ali mi to do sad nije toliko smetalo, jer mi je bar na ljubavnom planu sve išlo kako treba. No sad je i tu krenulo naopako.

Imam utisak da što smo fizički bliži, to se sve više udaljavamo emocionalno. I to me užasno brine.

Neki komentar? 💙