𝑉𝑟𝑎ć𝑎𝑚 𝑇𝑖 𝑆𝑒 ✅

•Epilog•

"Joj, Sandro, razmazićeš je", prekorim ga, ali se on samo osmehne dok pušta Auroru da radi šta god poželi sa njegovom kosom.

"Pa šta? To je ujkina princeza", ne ostanem imuna, na prizor njih dvoje u zagrljaju. Obožava je, kao i ona njega.

"Sećaš se zašto smo došli?", podsetim ga na pravi razlog našeg dolaska na stadion Liona.

"Zar nikad ne poželiš da prosto sedneš i gledaš fudbal, bez glupih članaka i statistika? Da prosto uživaš u omiljenom sportu i onako zgodnom mužu, koji trči po terenu?", svojim pitanjem me natera da se osmehnem.

"Naravno da želim. Ali to mi je posao."

"Svet neće stati, ako tvoj blog bude ćutao na jedno veče. Fanovi će biti tu i sutra", osmehne mi se, pa shvatim da je upravu. Ništa se neće desiti, ako bar na jedno veče budem obični navijač.

"Kad si ti postao tako pametan?", našalim se, a on odmah digne nos, kao uvređen onim što sam rekla.

"Mila moja sestrice, ja sam oduvek bio pametan. Ti to samo nisi primećivala", detinjasto mi se isplazi, a Aurora sve to zainteresovano posmatra. Ne prođe ni cela sekunda, a ona već počne da ga oponaša.

"Divno, Sandro, naučio si je da se plazi. Memf će biti prosto oduševljen znanjem koje Rori dobija od tebe", prevrnem očima, jer se ne zna koji je od njih dvojice gori, kad je ona u pitanju. 

Sandro joj dopušta da radi šta god poželi i to najčešće ne nailazi na Memfovo odobravanje. Istina, tu sam u potpunosti na Memfisovoj strani, jer Sandro zaista zna da pretera, ali ni Memf nije mnogo bolji. Trudi se da kontroliše sve u njenom okruženju, od toga šta jede, do toga šta radi. Shvatam da to radi iz najbolje namere, ali često ne zna meru. 

Samo mene apsolutno niko ništa ne pita, a ja sam ta koja ju je nosila devet meseci i koja je provela preko četiri sata u operacionoj sali na porođaju.

Spustim pogled na teren tražeći pogledom dobro poznati broj na dresu. Osmehnem se kad ga ugledam, pa shvatim da i on gleda u mom pravcu. Pošalje mi vazdušni poljubac, pre nego što ga momci odvuku ka centru. 

Kad se setim samo koliko me bilo strah da uporno žurimo, a sad ne mogu biti srećnija. Kao dete razvedenih roditelja, sama reč brak me asocirala isključivo na loše stvari, iako je tata davao sve od sebe da ne bude tako. Nikad nisam ni pomislila da bi brak zapravo mogao da bude ovako divan.

Oboje smo imali sjebane porodične situacije, koje su nas na neki način oblikovale. Možda je baš to razlog što svoju porodicu čuvamo najbolje što umemo.

"O čemu razmišljaš?", Sandrov glas me trgne iz razmišljanja, pa ga pogledam.

"O mami i tati, o Memfu i meni, o mnogo čemu."

"Znaš, Lia, nekad mi baš užasno nedostaje. Osećao sam se bezbrižnije, dok sam bio s njom", spusti pogled, tako odajući tugu. I meni je njena smrt veoma teško pala, ali niko nije bio povređen kao on.

Dočekala je da se pomirimo, ali srce joj je bilo isuviše slabo da bi dočekala unuku ili Sandrovu diplomu. Ako ništa, bar je umrla srećna što smo se pomirili.

"Znam. Ti treba da znaš da je ponosna na tebe tamo gore."

Nakon svega što se desilo, veoma se uozbiljio. Napokon je završio fakultet i zaposlio se u L'Équipe-u kao  prevodilac. Kako je to zapravo smešno. Ja sam ih napustila, odlučna u nameri da sama pokrenem svoj blog o fudbalu, a on im se nedugo nakon toga pridružio.

Izgleda da nam je u genima da radimo tamo.

"Kad planiraš da mu kažeš?", upita me uz osmeh, a ja ponovo pogledom potražim svog princa u belom dresu. Osmeh se automatski nacrta na mom licu, kad pomislim na to kako je reagovao prošli put.

"Večeras. Posle utakmice me vodi na večeru povodom godišnjice, a to mi izgleda kao lep trenutak."

•Depay's pov•

"Kako mi je ovo nedostajalo? Ti i ja, sami za promenu", osmehnem se, dok je posmatram, kako pogledom prelazi po meniju njenog omiljenog restorana. Zna taj meni napamet, ali ga svaki put ponovo iščitava kao da joj je prvi put.

Skrene pogled sa menija, pa ga usmeri na mene, uz razigrani osmeh. Kao da joj je na pamet pala neka odlična šala, ali ne želi da je podeli.

"Zapravo, ljubavi, nismo sami", izgovori polako očito iščekujući moju reakciju. No ja je ne kapiram.

"Kako to misliš?", zbunjeno je posmatram, a ona se nasmeje, zabavljena mojom pogubljenošću.

"Pa znaš, narednih pola godine nikad nećemo biti u potpunosti sami", pogledam je širom raširenih očiju, polako kapirajući šta pokušava da mi kaže.

"Ozbiljna si?", klimne glavom uz stidljiv osmeh, a ja se u sekundi nađem s druge strane stola stežući je u čvrst zagrljaj.

Mislio sam da ovaj dan ne može biti bolji, ali shvatam da sam pogrešio. Neću ga pamtiti ni po osvajanju Kupa, ni po našoj trećoj godišnjici braka, već isključivo po saznanju da ću za pola godine po drugi put postati otac.

"Ugušićeš me", prokomentariše kroz smeh, a ja se odvojim od nje, još uvek je posmatrajući uz blistav osmeh.

"Volim te, Lia. Volim te više nego što sam ikad i pomislio da je moguće nekog voleti. Svakog dana zahvaljujem Bogu što sam ono veče prekršio svoja pravila i odlučio da ti dam intervju. Da nisam, nikad ne bih saznao šta je sreća", ugledam najlepši osmeh, koji sam ikad video, pre nego što me privuče u dug poljubac.

Odlazila je od mene i uvek mi se ponovo vraćala, koliko god da sam brinuo da neće. No sad je tu i više je nikad neću pustiti da ode.

Kako mrzim ovaj trenutak, kad završim knjigu 🙈

Sad nakon što ste imali priliku da pročitate i poslednji deo, volela bih da čujem iskreno mišljenje o celokupnoj knjizi 💙

Hvala svima, koji su redovno pratili ovu knjigu! Zaista ste divni! 💙

I naravno, još jednom hvala danicasidereum na imenu i cover-u 😂 Znaš koliko te volim 💙

P.S. Moram još jednom da se zahvalim na 50k na "Samo Zbog Nje" 🙈 Kidate! 😂💙