𝑉𝑟𝑎ć𝑎𝑚 𝑇𝑖 𝑆𝑒 ✅

•16•

"Čestitam. Dobar rezultat", sačekam Kevina nakon utakmice, poprilično zadovoljna igrom. Imamo čemu da se nadamo ove godine.

"Hvala", smesti se na stepenice pored mene. Pored celog Etihada, nas dvoje sedimo među tribinama pomoćnog terena. Ovde smo proveli ubedljivo najviše vremena.

"Je l' baš moramo sad da vodimo ovaj razgovor? Umoran sam", zakuka, baš kao što sam i mislila da hoće.

"Moramo. Neko treba i kući danas da ide", kako spomenem povratak u Lion, okrene se ka meni.

"Zar se večeras vraćaš?", upita zbunjeno, a ja klimnem glavom.

"Naravno da se vraćam. Imam nekih obaveza sutra. Šta si ti mislio?"

"Mislio sam da ćeš ostati kod mene večeras. Zar radiš obe večeri?", radoznalo me posmatra, jer zna da to obično nije praksa.

"Nije zbog posla. Zapravo sam obećala nekome da ću doći na utakmicu Liona. A imam i milion nekih obaveza po gradu tokom dana", i spavanje do podne, kao najbitniju obavezu.

"Aha", klimne, kao da je razumeo, pa ponovo skloni pogled u daljinu.

"Šta se desilo, pa ti je Pep čitao bukvicu danas?", napokon upitam ono što me interesuje i zbog čega sam zapravo ostala.

"Potukao sam se s nekim likom", prizna bez uvijanja, očito svestan da bi samo bezveze odugovlačio. Uvek saznam sve što me interesuje.

"Zašto, pobogu?", upitam iznenađeno, jer to baš nikako nisam očekivala.

"Ma bezveze, neka glupost", odmahne rukom, dajući mi do znanja da nije važno.

"Ti se nikad ne bi potukao bez razloga", zašto mu nikad jednostavno ne popustim? Sve me uvek interesuje.

"Recimo da je pričao o tebi nešto što nije smeo", zbunim se, nakon što shvatim da ja sam uzrok problema, koji je napravio.

"Nije trebalo da se potučeš zbog toga. Nije vredno", progovorim, iako nisam sigurna kako da se postavim. Lako je bilo kritikovati ga dok nisam znala razlog.

"Kako nije vredno, Lia? Kako ja da slušam takve gluposti i da ne reagujem?", po prvi put me pogleda pravo u oči, otkako smo započeli razgovor. Ćutim i samo ga posmatram, jer nisam navikla na ovakve situacije.

"Kev, moram nešto da te pitam."

"Šta god poželiš", osmehne se, a ja uz uzdah odlučim da prosto moram da znam. Previše je čudan već neko vreme.

"O čemu se radi? Ponašaš se čudno, još otkako sam prešla u Lion", upitam zbunjeno, želeći da znam istinu.

"Sigurna si da želiš da budem iskren? Velike su šanse da naše prijateljstvo neće izdržati istinu", pogleda me tužno, a ja potvrdno klimnem glavom. Ne znam čega ga je toliko strah. Kao da bih mogla da zamislim svoj život, bez njega u njemu.

"Lia, istina je da me je povredio tvoj prelazak. Jebiga, nisam mogao da sakrijem koliko", samo me još više zbuni.

"Zašto bi te to povredilo?"

"Zar zaista nisi ništa primetila tokom godina?", pogleda me samo na trenutak, a ja priznam da nisam. Plaši me ovakav uvod.

"Mislio sam da je svima već postalo očigledno da te volim. No držao sam se po strani zbog Luke. Iako mi se nikad nije dopadao, bilo mi je jasno da ga ti zaista voliš, i da si srećna kraj njega. Iz tog razloga sam i pokušavao da izbrišem svoja osećanja prema tebi, ali mi nije pošlo za rukom. Iz svega toga sam naučio da ne možeš uticati na to ko će ti se svideti i koga ćeš zavoleti", bledo ga posmatram, trudeći se da prihvatim nove informacije.

"Zašto mi to nisi rekao posle raskida?", promucam, i dalje u šoku zbog novonastale situacije.

"Toliko puta si ponovila kako nikad nećeš biti u vezi sa fudbalerom. Obzirom koliko te poznajem, bio sam ubeđen da ćeš ispuniti svoju reč, ali sam se opet nadao da ćeš promeniti mišljenje. Kad si se pojavila ovde pre mesec dana, pomislio sam da je to to, da si i ti napokon počela da osećaš nešto prema meni i da ćeš preći preko tog obećanja. I prešla si. No ne zbog mene."

"Nisam znala", pokušam da se izvinim, jer osećam užasnu krivicu, ali reči ne izlaze. A i vazduha mi ponestaje.

"Sve je okej, Lia. Jasno mi je da niko ne može da naredi srcu šta da oseća. Razumem da se pojavio neko drugi, dok sam ja ćutao, i da pored njega sigurno nemam nikakve šanse. No ne mogu više da držim ovo u sebi", primetim da se i on u sebi lomi, baš kao i ja.

"Izvini", kako sam mogla da budem toliko slepa? Kako je moguće da nikad nisam primetila? Pa momci su toliko puta dobacivali razne fore na naš račun, ali ih ja nikad nisam shvatala ozbiljno. Čak je i Gabriel bio sasvim direktan, kad mi je rekao da je Kev najbolja verzija sebe, samo onda kad sam ja pored njega.

"Nisi ti ni za šta kriva. Ja sam kriv. Dopustio sam da moja osećanja stanu na put našem prijateljstvu i unište najbitniji odnos u mom životu. Ja treba tebi da se izvinim", pogne glavu, a ja ne znam šta da kažem.

Nažalost u pravu je. Trenutno nema nikakve šanse. Da mi je priznao kako se oseća pre mesec dana, možda bi stvari bile drugačije. No sad nakon što sam imala priliku da provedem toliko vremena s Memfisom i da ga dobro upoznam, ne mogu staviti nikog ispred njega.

"Je l' mogu bar da znam za kim si toliko odlepila?", blago se osmehne, trudeći se da me uveri kako je sve okej.

"Depaj", tiho izustim, razmišljajući i dalje o svemu što sam čula večeras.

"Kad si uspela njega da upoznaš?", pogleda me zbunjeno, jer mu nikad nisam pričala o tome.

"Prošlog meseca, kad sam umesto u Brisel, morala da putujem u Amsterdam. I znam kako to zvuči, ali svaki put kad sam s njim imam osećaj da tu i pripadam", ponovo mu se izvinjavam pogledom, na šta on samo klimne glavom.

"Dobar izbor. Memfis je dobar dečko. Nadam se da će to među vama da potraje", činjenica da to iskreno misli, i nakon svega što sam večeras čula, mi još jednom pokaže zašto mi je najbolji prijatelj. Ne bih podnela da ga izgubim.

Zaglavila sam u nekim zadacima iz informatike, pa tek sad stižem da objavim deo 🙈 Kako vam se čini? 💙