LJUBAV NEMA GRANICE

21. deo

Dimitrije P.O.V
Zaustavio sam auto ispred Helenine kuće. Pogledao sam na sat, te je pozvao na telefon.
J: Stigao sam, jesi li spremna?
H: Paa..
Rekla je visokim glasom na šta sam ja samo duboko uzdahnuo.
J: Dokle si stigla?
H: Nemoj da me ubiješ.
J: Verovatno hoću.
H: Tek sam počela da uvijam kosu.
J: Ubiću te.
H: Pa šta ako budemo kasnili sat vremena? Nije to ništa.
Prekinuo sam slušalicu, te izašao iz kola i ušao u njenu kuću.
Ušao sam u njenu sobu, te se još više iznervirao.
J: Ti se još nisi ni obukla!
H: Naravno da nisam, to ide poslednje. Ne želim da se nešto desi, obišli smo ceo tržni centar zbog toga.
J: Da, znam, žalio mi se kako verovatno neće ustajati naredne dve godine.
H: Jel znaš da uvijaš kosu?
J: Ne.
H: Samo umotaš pramen kose oko figara, nije teško.
J: Zašto ne uradiš to sama?
H: Moram da popravim šminku.
J: Isuse.
Rekao sam ustajući sa kreveta i uzimajući figaro u ruke.
...
H: E sada izađi da se obučem.
J: Nema ' Hvala ti puno što si potrošio svojih dragocenih sat vremena da mi uviješ kosu. Najbolji si. ' ?
H: Potrošio si vreme na nešto pametno, ovako bi samo blenuo u telefon dok se ja mučim.
J: Nemoguća si.
Kažem, te izađem iz njene sobe.
J: Požuri!
Viknem očigledno nezadovoljan činjenicom da je čekam već deset minuta.
H: Ne znam koje štikle da obujem!
J: Ubiću se, svega mi, ubiću se.
Kažem dosta tiše sa rukama preko lica.
Čuo sam korake niz stepenice te sam polako skinuo ruke sa lica.
Nemo sam je gledao odmeravajući svaki deo njenog tela.
Nosila je kratku belu majicu koja je imala izreze sa obe strane njenog struka, kratku, usku, kožnu suknju crne boje i crne štikle koje su joj dolazile do kolena.
H: Ako si završio sa divljenjem mogli bi da krenemo.
J: Što smo samouvereni večeras.
H: Pa ne možeš da kažeš da nisam prelepa večeras.
Rekla je prilazeći mi. Uhvatio sam je oko struka privlačeći je bliže sebi što joj je izazvalo osmeh na licu.
Polako sam počeo da joj se približavam kada mi je zazvonio telefon.
Jebote! Savršen tajming, Mateja, baš znaš kada da pozoveš - iznervirano sam pomislio.
M: Jel vas dvoje dolazite ili šta?
J: Dolazimo Mateja, evo krenuli smo.
M: Dobro ste se setili.
H: Pa naravno kada mu treba sto godina da se spremi.
J: Laže!
Nasmeje se, te završi poziv.
H: Hajde, kreni. Ubiće nas.
Uđemo u auto, te se za nekih 15-ak minuta nađemo na parkingu iza kluba.
H: Nisam bila ovde sto godina.
J: Kad si poslednji put bila?
H: Za Matejin rođendan. Kako to da se nismo videli tamo?
J: Zaboravljaš činjenicu da sam tada bio na odvikavanju.
H: Ti si stvarno ozbiljan u vezi toga?
J: Da, zar je toliko teško poverovati?
H: Ti si lud, života mi. Zašto si se drogirao?
J: Da li stvarno želiš da pričaš o tome sada?
H: Da.
J: E pa ja ne želim.
Kažem ulazeći u prepun klub pijanih ljudi. Uhvatim Helenu za ruku kako se ne bi izgubila u ovoj gužvi, te krenemo ka separeu gde su nas ostali čekali.
Kada stignemo, ugledam Elenu, te iznenađeno pogledam u nasmejanog Mateju.
L: Setili ste se da dođete?
J: Počela je da uvija kosu kada smo trebali da krenemo.
M: E tugo.
Seo sam pored Elene, jer je sa te strane jedino bilo mesta, a Helena pored mene.
E: Što te nema u školi?
Upitala mi je igrajući se sa pramenom kose.
J: Imao sam neka posla, bio sam sa Helenom sve vreme.
Osmeh joj odmah padne sa lica, te prekorno pogleda Helenu.
H: Plašim se.
Šapne mi na uvo na šta se ja nasmejem.
E: Idem do kupatila.
Kaže, te ustane i ubrzo se izgubi iz našeg vidokruga.
H: Ipak si skupio hrabrosti da je pozoveš?
M: Pa koliko si me isprozivala danas, nisam imao izbora.