Harry P.O.V's
Vozim lagano kroz grad.
U daljini cujem zvuk sirene koja mi se sve vise i vise priblizava.
Kola hitne pomoci prolecu pored moga auta,u smeru odakle sam ja posao.
Ne zacudim se i skroz ignorisem to.
Cujem laganu muziku na radiju i rukom dohvatim tipku za pojacavanje.
Trazim svoj mobitel,ali bezuspesno.
Preturam po svakom dzepu i ladicama svog crnog Range Rovera,ali ne.
Kod Chris mi je ostao.
Okrenem rikvercom i krenem kod nje ponovo.
Kola hitne pomoci ponovo prolecu pored mene.
Priblizavam se dvoristu.
Gledam zaprepasteno.
Policijska kola su tu.
Oko kuce je razvucena zuta traka,koja oznacava da je tu pocinjen zlocin.
Izlecem iz auta i dolazim do jednog policajca.
'Sta se dogodilo ovde?!'-stariji covek pogleda u mene.
'Ko ste vi'-pita me.
'Ja sam brat od devojke momka koji ovde stanuje'-valjda sam dobro izgovorio.
'Pa ,taj mladic je povredjen,sada istrazujemo kucu'-kaze.
'Unutra je moj mobilni,trebam ga hitno.'-kazem mu i prodjem ispod trake.
Na ulazu u kucu sve je mirno,uredno,soba takodje,vrata od WCa su otvorena i unutra su dva policajca i jedan covek u belom,kesastom odelu koji slika dokaze i otiske.Na podu je lokva krvi i uspanicim se.
Okrecem se oko sebe trazeci telefon i ugledam ga na kaucu.
Uzimam,listam po njemu i pritoskam zelenu tipku na imenu 'Sis'.
Moj mozak je u haosu,u glavi su mi samo crne misli i molim se da su njih dvoje dobro...
Christina P.O.V's
Moje promrzlo i vlazno telo se trese.
Ova stolica je neudobna i ne mogu se namestiti.
Sedim,razmisljam,bledo gledam u pod.
Ljudi koji su tu gledaju u mene i cude se.
Verovatno zbog moje krvave majice.
Misleci o tome da li ce preziveti,sta ce biti posle,kako je,tonula sam u san.
Drmnem se i oduprem se i uspem nekako ostati pribrana.
Na zidnom satu je pola 6 u vece operacija traje vec 3h. Mnogo se plasim i ne znam sta ce biti.
Uzimam telefon u nameri da zovem Harrya.
Palim ekran i na njemu 8 propustenih poziva od pomenutog.
Odmah zovem i ne prodje sekund- javi se.
'Sis,dobro si?'-odmah pita. Zabrinut je,cuje se po glasu.
'Ne'-odmah odgovorim slabasnim glasicem.
'Dolazim,u kojoj bolnici si'-pita i cujem kako pusti auto.
Kazem mu adresu i poklopim.
Nije proslo ni 5 minuta cujem teske korake kako mi se priblizavaju.
Harry.
Brzo ustajem sa stolice i grlim ga.
To je to, suze mi nekontrolisano padaju niz lice i sve sto mi treba je bratov zagrljaj i podrska.
