Potreban [✔]

2. "Prihvati to"

Dani su prolazili sporo, a meni se činilo da sam svakim sve dublje padala u očaj. Ryan se trudio da bude što češće kod mene, a kad on nije mogao dolazio je Tobias kod mene i pravio mi društvo, ali sam najprije željela biti sama. Od Ashovog odlaska je prošlo sedmicu dana i još uvijek se ne oporavljam od toga, iako bih trebala.

Jednog popodneva su kod mene došli Ryan i Tobias skupa, donijeli su mi moju omiljenu čokoladu i knjigu da čitam. Pustila sam ih unutra i napravila nam kafu, Ryan i Tobias su me u tišini posmatrali dok sam ispijala kafu.

"Šta je?" Upitam i pogledam u njih, a onda Ryan uzdahne i pogleda u Tobiasa na kratko prije nego odgovori:

"Ovako dalje ne može, ne misliš li?"

"Nemoj započinjati", kažem i Ryan se namršti.

"Valeria, ozbiljno, prihvati to što je otišao."

"Nije jednostavno", odvratim i pogledam u njih bijesno "nemojte me pritiskivati, treba mi vremena."

"Ne očekujemo od tebe da se odmah vratiš starom životu, ali polako korak po korak, imaš nas koji će ti pomoći."

"Šta ako ne želim da se vratim starom životu?"

"Valeria...", izusti Ryan i spusti se ispred mene hvatajući mi obe ruke "ako iko može da te razumije dobro onda sam to ja, znam kako je to kad nekog izgubiš i vjeruj nije lijepo sam prolaziti kroz to, ne želim da prolaziš kroz to sama."

Obrišem suzu od rukav svoje majice i pogledam u Ryana. Izgubio je svoju curu u nesreći i zaboravila sam na trenutak to, sebi samoj sam sad zbog toga sebična jer je u pravu, on me najbolje može razumjeti i samo želi da mi pomogne.

"Stvarno mi znači što brinete, ali ne znam kako krenuti dalje", priznam i Ryan se blago nasmije.

"Ne brini se oko toga, prepusti to meni i Tobiasu, mislim da bi bilo dobro da se upoznaš sa Chloe, treba ti i ženskog društva."

"Da, to bi bilo dobro", kažem i on minse nasmije još šire.

"Riješit ću da dođe večeras kod tebe, ispričajte se, upoznajte malo, želim da se zabaviš i zaboraviš ovu sedmicu."

"Hvala ti", prošapćem i zagrlim ga snažno, uzvratio mi je zagrljaj, a Tobias se zakašljao i pogledali smo u njega.

"Ne bih da kvarim atmosferu, ali ovdje se vaš prijatelj osjeća kao treći točak", nasmijali smo se glasno tome i ja sam ustala te zagrlila i Tobiasa.

"Hvala i tebi, hvala vam oboma što ste tu za mene već sedmicu dana i što brinete, ne znam kako ću se moći ikad odužiti."

"Može večerom kod tebe u stanu jednu noć, volio bih ponovo nešto iz tvoje kuhinje jesti", kaže Tobias i ja klimnem glavom.

Kada su Ryan i Tobias otišli pospremila sam stan jer je bio kaotičan, a Chloe će doći i nisam željela da mi se obrazi žare od srama i neugodnosti. Poslije čišćenja, koje je trajalo kao čitava vječnost, otišla sam se istuširati i posvetiti sebi. Temeljno sam se očistila, izdepilirala, namazala mirišljivim kremama i obnovila se. Razmišljala sam šta bih nam napravila za večeru, a onda sam se odlučila da ću jednostavno naručiti nam po pizzu jer mi je frižider bio prazan, a nisam imala vremena da idem u kupovinu jer se već počelo mračiti.

Naručila sam tri različite pizze i iz frižidera izvadila coca colu i stavila na stol. Oglasilo mi se zvono na vratima i otišla sam ih otvoriti. Ispred njih je stajala prelijepa smeđokosa djevojka sa oblinama koje je naglasila uskom majicom i običnim džins hlačama. Lice joj je krasio osmijeh i tople plave oči koje su joj svjetlucale.

"Hej, ti mora da si Chloe", kažem uz osmijeh i pustim je unutra. Pružila mi je kesu sa poklonom i zahvalila sam joj.

"Da, rekao mi je Ryan da ti fali ženskog društva, a pošto ni ja sama nisam baš fanatik ženskog društva pristala sam."

"Oh, znači po pitanju toga smo već iste", kažem i ona mi se nasmije.

"Ryan mi je puno toga o tebi pričao, tako da vjeruj ima još puno toga zajedničkog kod nas."

"Pričao je i meni Ryan dosta stvari o tebi, činiš ga zaista sretnim."

"To mi je drago znati", kaže i sjednemo u dnevni boravak. Chloe je odmah na prvu izgledala kao jedna dobra osoba i zbog toga sam osjećala dosta opuštenije.

Počele smo pričati i upoznavati se, Chloe se činila dosta zabavnom i otvorenom osobom. Ispričala mi je kako su se ona i Ryan upoznali pošto Ryan kao muško neće u detalje da ulazi, smijala sam se njenoj priči i tome kako je Ryan se potkliznuo kad su izlazili iz restorana. Bila je mojih godina i radila je kao šminkerica u jednom kozmetičkom salonu, ali večeras nije imala ni truna šminke.

Uspjela sam čak i ja da joj ispričam svoju priču o Ashu, da joj se otvorim i sve detalje dam. Nije isto ispričati muškom prijatelju i nekoj ženskoj osobi, jer ženska srca se najbolje mogu razumjeti, muški to drugačije doživljavaju. Chloe me pomno slušala, upijala je moje riječi.

"Žao mi je Valeria, zar se nije javio nakon poruke?"

"Nije, ne znam šta da radim", kažem i spustim pogled.

"Prema svemu sudeći, želi da kreneš dalje", zaključi ona.

"Ja ne želim, a ni on to zapravo ne želi. Pokušava me otjerati od sebe svojom hladnoćom i ignorisanjem, ali neću da odustanem."

"Samo nemoj da zanemariš svoje psihičko stanje zbog njega, jednom ćeš morati dići ruke jer ne vrijedi se boriti dugo vremena bez rezultata."

Chloe je bila u pravu. Zvono se oglasilo i otišla sam po pizze, a kada sam se vratila Chloe je sretno pljesnula rukama.

"O Bože da, pizza!"

Nasmijala sam joj se i uzele smo jesti pizze i piti naše hladne cole, nastavile smo dalje voditi razne razgovore ne spominjući više ni Asha ni Ryana. Oko ponoći smo se rastale kod ulaznih vrata. Chloe me zagrli i uzvratim joj zagrljaj.

"Stvarno mi je drago što sam te upoznala, ovo moramo ponoviti", kaže mi Chloe i ja potvrdno klimnem glavom.

"Definitivno, možemo se koji dan naći na kafu?"

"Da, dala sam ti svakako svoj broj, kad budeš mogla piši ili ću ja tebi, svejedno je."

"Okej, važi, laku noć Chloe."

"Laku noć Valeria."

Zatvorila sam vrata i pospremila dnevni boravak te se uputila u svoju sobu. Chloe mi je stvarno pomogla da skrenem misli od svega na trenutak, čak mi je bilo puno lakše kad sam joj ispričala o meni i Ashu šta se sve desilo, ali kada je otišla i kada sam ostala sama u sobi u mraku moje misli su ponovo počele da me muče kao i prije. Ponovo sam uzela mobitel i nazvala Asha, ali je samo zvonilo i zvonilo do beskraja i prekinem. Poslala sam mu poruku:

Ne možeš me otjerati od sebe svojim ignorisanjem.

Izgubit ću razum, a možda već i jesam, ne bih znala reći. Nadam se da Ash bar pročita te poruke i zna da ga čekam ovdje bez obzira na sve. Njemu je trebalo samo vremena na samo, treba da se izbori protiv svojih demona iz prošlosti i tek sada shvaćam kako mu ja tu ne mogu pomoći i da on to sam mora da uspije.