After 3 (prevod)

287.

Tessa:

"Hvala ti što si me dopratio. Samo ću ostaviti auto i uzeti par stvari",govorim Liamu kroz prozor automobila sa suvozačke strane.
Dvoumila sam kad sam trebala odlučiti gde ću ostaviti auto. Nisam ga htela ostaviti parkiranog ispred Kenove kuće jer sam se bojala šta će Har... on reći ili uciniti kad se jednom konačno pojavi pokupiti ga. Parkiranje na parkiralištu ispred stana ima više smisla; dobar je to kvart, s puno policije i mislim da nikome ovde ne bi palo na pamet dirati tuđi automobil.

"Sigurno ne želiš da idem s tobom gore? Pomoći ću ti nositi stvari",ponudi Liam.

"Ne, ne, sama ću. Ionako nemam puno stvari, samo par sitnica. Neće dugo trajati. Ali hvala, svejedno."
Sve je to istina, ali prava je istina da se želim sama oprostiti od našeg starog stana. Sama: to sad zvuči već puno normalnije nego pre.
Kad uđem u predvorje, pokušavam stare uspomene držati na udaljenosti. Ne mislim ni o čemu - beli veliki prostor i belo cveve i beli tepih i beli zidovi. Ne mislim na njega. Niti govora. Mislim na beli prostor i cvece i zidove, ne na njega.
No, moj um ima za mene neki drugi plan i polako se beli zidovi prožimaju s crnom, tepih se natapa crnilom i cvece vene u crne otpale latice i nestaje.
Došla sam samo po par stvari, po jednu kutiju odece i fasciklu koja mi treba za fakultet, to je sve. Ući ću i izaci za pet minuta. Pet minuta nije dovoljno dugo da bih ponovno potonula u tamu.

Sad su već prošla četiri dana i ja sam sve jača. Sve lakše dišem, sa svakom sekundom koja prolazi bez njega. Dolazak ovamo mogao bi jako ugroziti moj napredak, ali moram i ovo proći ako želim nastaviti dalje i nikad se više ne okrenuti. Odlazim u New York.

Moraću se odreći nekih casova nastave u letnjem semestru, što sam već uzela u obzir, i upoznati grad koji će biti moj dom najmanje nekoliko godina. Kad jednom tamo dođem, neću odlaziti dok ne diplomiram. Još jedan transfer u mojoj dokumentaciji samo bi davao lošu sliku o meni, zato moram ostati na jednome mjestu dok ne završim. A to će mesto biti New York. Ta me misao pomalo plaši, a ni majka neće biti sretna zbog mog preseljenja, međutim, to ne zavisi od nje. Zavisi samo od mene i ja konačno donosim odluke gradeci ih samo na svojim potrebama i svojoj budućnosti. A kad se ja tamo skrasim, dotle će i moj otac završiti svoj program u klinici i, ako bude moguće, volela bih da dođe da poseti Liama i mene.

Počnem paničiti  čim se setim koliko sam nepripremljena za ovaj potez, ali Liam će mi pomoći resiti sve detalje; zadnja dva dana proveli smo pišući prijave za faks i poslali smo ih na sve otvorene termine. Ken nam je napisao pismo preporuke, a Karen mi je pomagala tražiti privremene poslove po internetu. Sofija je dolazila svaki dan, takođe,dajući mi informacije o najboljim mestuma u gradu i upozoravajući me na opasnosti života u tako velikom gradu. Bila je toliko draga da se ponudila razgovarati sa svojim šefom ne bi li me zaposlio kao hostesu u restoranu u kojem je i sama radila.
Ken, Karen i Liam preporučili su da se jednostavno prebacim u novu Izdavačku kuću Vance koja će se otvoriti za nekoliko meseci. Biće nemoguće živeti bez plate u New Yorku, ali jednako je nemoguće i pronaći plaćeno stažiranje, ako najpre nisi završila koledž. Još uvek nisam razgovarala s Kim o svom preseljenju, ali i njoj se puno toga desava ovih dana, a tek su se vratili iz Londona. Jedva da smo se i čule, razmenile smo samo poneku poruku, ali uverava me da će me nazvati čim se sve smiri.

Gurajući ključ u bravu na vratim,ulazim i vidim da gori svetlo u dnevnoj sobi: tako je nalik njemu da zaboravi ugasiti svetlo pre nego što ode na drugi kraj sveta.
Ali to je bilo pre samo sedam  dana, ipak. Vreme je varljivo kad živiš u paklu.
Odem pravo u spavaću sobu uzeti fasciklu po koji sam došla. Nema smisla ovo rastezati vise nego što je potrebno. Moja fascika,ona s puno pregrada, nije na polici gde pamtim da sam ga ostavila, pa na kraju kopam po Harijevim papirima.Verovatno je samo gurnuo fasciklu u ormar dok je pokušavao pospremiti nered po sobi.

Stara kutija od cipela i dalje je na polici i znatiželja me nadvlada. Dohvatim je, spustim i sednem na pod ukrstenih nogu. Otklopim kutiju i odložim poklopac sa strane. Kutija je puna stranica i stranica ispisanih rukom u neurednim linijama koje prekrivaju obe strane papira. Primetim da su neke od stranica otkucane i izvučem jednu od njih da je pročitam.

*Razdirete mi dušu. Ja sam napola agonija, napola nada. Nemojte mi reći da sam zakasnio, da su takvi dragoceni osecaju zauvek nestali. Nudim vam ponovno sebe sa srcem koje vam još više pripada nego pre osam i pol godina kad ste ga umalo slomili. Nemojte se usuditi reći da muškarac zaboravlja brže nego žena, da njegova ljubav ranije umire. Nisam voleo nikoga osim vas*. (Jane Austen, Pod tudjim uticajem).
Odmah sam prepoznala reci Dzejn Ostin.Pročitam nekoliko stranica prepoznajući citat za citatom, jednu laž za drugom, pa ih odložim i posegnem za jednom od rukom ispisanih stranica.

*Taj dan, peti dan, bio je dan kad se težina pojavila na mojim prsima. Stalni podsetink na ono što sam učinio  i što sam verovatno izgubio. Trebao sam je nazvati taj dan, dok sam zurio u njene fotografije. Je li ona gledala moju? Ona i danas ima samo tu jednu jedinu i, kako ironično, sad mi je krivo što joj nisam dopustio da me fotografise češće. Peti dan je dan kad sam bacio svoj mobitel u zid da ga razbijem, a uspeo sam postići samo to da napukne ekran. Peti dan je onaj kad sam očajnički želeo da me ona nazove. Da me je tad nazvala, bilo bi okej, sve bi bilo okej.Vratio bih se kuci.*

Dok čitam ovaj odlomak po drugi put, moje oči prete da će spustiti branu.
Zašto mučim samu sebe čitajući ovo? To je morao napisati još davno, odmah nakon što se zadnji put vratio iz Londona. Sad se posve predomislio i više ne želi imati ništa sa mnom i ja sam se konačno pomirila s tim. Morala sam se pomiriti. Pročitaću još samo jedan odlomak i onda ću staviti poklopac na kutiju, samo još jedan jedini, obećavam samoj sebi.
Šestoga dana probudio sam se natečenih i crvenih očiju. Ne mogu verovati kako sam pukao sinoć. Težina na mojim prsima pojačala se tako da sam jedva video išta pred sobom. Zašto sam ja takav ,sjeban? Zašto se nastavljam prema njoj ponašati tako grozno?
Ona je jedina osoba koja me zaista videla, koja je videla pravoga mene, stvarnoga mene, a ja sam se prema njoj ponei kao da je govno. Nju sam okrivio za sve, a za sve sam samo ja kriv. Uvek sam ja bio kriv, čak i kad nisam radio ništa pogrešno, bio sam kriv. Bio sam grub prema njoj kada je pokušavala razgovarati sa mnom o svemu, vikao sam na nju kad bi mi spomenula moja sranja i lagao sam je,stalno iznova. Sve mi je uvek opraštala, uvek. Uvek sam mogao računati na to i možda sam se zato tako i ponašao prema njoj, jer sam znao da mogu. Šestog dana zgnječio sam svoj mobitel čizmom.

Dosta. Pročitam li još jednu riječ, nestaće i zadnja mrvica snage koju sam gradila otkako sam ga ostavila u Londonu. Gurnem stranice natrag na gomilu i spustim poklopac na kutiju. Neželjene suze padaju iz mojih očajničkih  očiju i ovoga časa moram otići odavde. Radije ću zvati na koledžu i tražiti da mi odstampaju sve kopije mojih papira nego provesti i jednu minutu više u ovom stanu.

Ostavim kutiju od cipela na ormari odem preko hodnika do kupatila proveriti šminku ,pre nego što se spustim dole i suočim s Liamom.Otvarajući vrata, palim svetlo i vrisnem od iznenađenja kad nogom zapnem za nešto. Nekoga...

Krv mi se sledi i pokušavam se fokusirati  na telo na podu kupatila. Ovo nije moguće.
Bože, molim te, daj da to nije...

I kad mi se oči izbistre, ispunjeno je pola moje molitve. Ovo što leži na podu kod mojih nogu, to nije dečko koji me ostavio. To je moj otac, s iglom koja mu viri iz ruke i bez imalo boje u licu. Što znači da je ispunjena i polovina mojih noćnih mora.
...

Evo ga nastavak ,dragi moji!

Hvala sto citate.
Zelim se zahvaliti i na 13 500 hiljada na priči "Nije li to ljubav?".Sjajni ste!

Ako je ko zainteresovan,može pogledati novu priču koju pišem "Neočekivano" i javiti mi utiske.