Žene Ubice

Priča Jelene Petrov

Susjedna država. Nakon Bosne odmah sam otišla po priču u Srbiju. Odavno nisam bila tamo, već sam i zaboravila kako izgledaju pojedini gradovi, no Beograda sam se jako dobro sjećala. Bivša prijestolnica Jugoslavije i sadašnja Srbije i dalje je bila veoma lijepa, živa i prije svega puna topline. Ljudi su bili dragi, veseli, gostoprimivi. Sjećam se kada sam prvi put došla tu. Bila sam osmi razred i krenuli smo na ekskurziju u Istanbul. Tada nisam imala puno vremena za razgledavanje ovog grada, tek sam ga osmotrila onako iz busa, u prolazu, ali nakon toga sam još nekoliko puta dolazila tu i svaki put sam ostajala željna ove prijestolnice, Dunava i Knez Mihajlove ulice. Okružni zatvor u Beogradu bio je, pa hajmo reći, moja destinacija u kojoj sam dobila novu priču. Prvi utusak kada sam došla tamo bio je da je taj zatvor pretrpan, nešto kao onaj u Zenici, samo što je ovdje bio duplo veći prostor, ali i duplo više osudženika, no kako god. Ja sam tu došla zbog jedne stvari i nju sam dobila. Tu pretrpanost, ostavićemo vlastima, to je ionako njihov posao, kojim se manje-više ne bave, ali dobro. Mi obićni smrtnici, obićni građani nemamo moć da promjenimo nešto. Gostoprimivost uprave je bila na nivou, nema sumnje da su Balkanci najgostoprimivi ljudi u Evropi. Baš kao i u Zenici, i ovdje sam dočekana na najljepši mogući način i dobila sam najveću moguću podršku od ovih ljudi koji godinama dobijaju razne slučajeve. Preko 150 dosijea je čekalo na pregled, blago rečeno, izgubila sam se kada su mi ih sve predočili na sto, ali imala sam svo vrijeme svijeta da ih polahko isčitam i izaberem onu zatvorenicu koja mi se činila napodobnija. Željela sam priču drugačiju od ovih, ali opet sličnu, temu koju nisam imala, a veoma je zastupljena i PAM.. nakon višesatnog istraživanja pronašla sam nešto što se potpuno uklapalo u moje zamisli. Jedna priča koja je mnogima u svijetu boljka i nešto što odnosi mnoge živote, na ovaj ili onaj način, uostalom, uskoro ćete svi imati priliku da čujete priču koju Vam donosim iz Srbije.

Ime i Prezime: Jelena Petrov
Datum rođenja: 10.12.1964
Mjesto rođenja: Beograd
Spol: Ženski
Prestup: Ubistvo
Stepen ubistva: Prvi stepen
Spol žrtve: Muški
Osuda: 30 godina

1964 !
- Da li oni sa mnom zbijaju šalu ?
Jelena uopšte nije izgledala kao neko ko je zakoračio u petu deceniju života. Naprotiv, izgledala je kao neko ko je tek na pragu treće decenije. Bila je bila prirodna plavuša, veoma prijatnog izgleda. Plava kosa, plave oči, pravilan nos i tanke usnice činile su je vjerovatno toliko maladžom nego što jeste bila. 
- Jelena Petrov. - predstavila se.
- Nora Ateš. - odvratila sam.
Nakon što se ona smjetila i nakon što sam ja pripremila materijal koji mi je bio potreban lagano smo mogle ući u priču. Ono što mi je odmah postalo zvučno jeste taj njihov nagalsak. Zvučala je tako simpatično i ona i svi drugi sa kojim sam dolazila u komunikaciju.  Osim te " ekavice " još nešto ih je odavalo, to je taj akcenat koji nisu imali Bosanci.
- Pa Jelana, slušam te. - pokrenula sam konverzaciju.
- Mladost ludost. - rekla je i uzdahnula. - On je bio moj prvi dečko. Zabavljali smo se još od srednje škole, a znali smo se od detinjstva. Nekako, odrastala sa sa njim i on je sa mnom. Bila sam mu najbolja prijateljica i on moj najbolji prijetelj, a  poslije je to prijateljstvo preraslo i u nešto više. Nakon što smo završili srednju školu upisali smo studije. Studirali smo na istom fakultetu, pravnom. Kada sam propćila svojima da želimo stanovati zajedno oni nisu bili saglasni sa tom idejom, ali nisu me mogli ni sprečiti. Tamo smo mi odlučili i tako je moralo biti. Iznajmili smo mali stan i odselili se. Moji su me odmah otpisali, ne u bukvalnom smislu, ali eto ono, s budžeta. Stipendija koju samo dobivali bila nam je dovoljna za školovanje, ali od nečega smo morali i živjeti. Odlučili smo da se prebacimo na vandredni studij i da se zaposlimo. On se zaposlio kao kelner u nekom bordelu, a ja na trafici. Plate nisu bile nešto, ali nama je bilo sasvim dovoljno. Lijepo smo živeli, zajedno smo učili, polagali ispite, odlazili na odmore, sve dok on nije probao to smeće. Prvo je počeo da noćnim smenama, a u to vrijeme u baru gdje on radio isprobavalo se sve i svašta. Malo po malo, počeo je da konzumira marihuanu. Ja za to nisam znala, ali ujutro bi dolazio krvavih očiju, pojeo bi sve što smo imali u kući, spavao bi po celi dan. Postao je nezainteresiran za svakodnevne obaveze, nije učio, padao je ispite, odustao je čak i od teretane koja je pre bila njegova strat i koja je postala moja strast nakon što smo počeli da se zabavljamo. No, to je tek bio početak.. Par mjeseci posle počeo je konzumirati i kokain. Tada je situacija postala još gora, postao je netrpeljiv prema meni, sav novac koji bismo zaradili on bi potrošio na taj pišljivi prah, što je najgore, ja nisam znala zbog čega je takav. Jedne večeri otišla sam u taj bordel gde radio, maskirala sam se tako da me ne bi prepoznao i sela sam za sto blizu šanka. Pažljivo sam ga posmatrala tokom cele večeri i naravno ulovila sam ga kako šmrče kokain. Nisam mogla verovti vlastiitim očima, kao da to nije bio on, kao da to nije moj " medo " sa kojim se znam od malena, sa kojim sam više od osam godina bila u vezi. Skrhana tim saznanjem vratila sam se kući. Kada se on ujutro vratio, počeo je sa svojim standardnim ispadima. Postao je histeričan, grub, jednostavno odvratan, a tek kada sam mu saopćila da znam da se drogira, tek onda su počele muke. Prvo se branio time da uzima drogu tek ponekad i da on kontroliše nju, a ne ona njega. Znaš, standardna priča svih ovisnika. Zatim je počeo da me tuče. U globalu, već sam navikla na to od njega, to je bio on poslednjih godina. No meni je bilo izuzetno teško, ne zbog batina, već zbog toga što se on svesno uništava, a ja sam ga volela, volela sam ga jako i nisam smela dopustiti da tako propadne. U momentima kada je bio prisabran i dalje je bio onaj nežni dečko kog sam volela i koji je voleo mene, ali kada je bio nadrogiran bio je van sebe. U noćima kada ne bi bio pod dejstvom kokaina kao dete je plakao na mom ramenu, moleći me da mu pomognem da se skine sa toga, jer je tada i on postajao svestan koliko je duboko zapao u te mutne vode, a onda bi nastupe krize i tada bi uradio sve samo da dobije gram belog. Bog mi je svedok da sam se trudila, da sam dala sve od sebe, ali nije išlo, on jednostavno nije imao dovoljno snažnu volju da prestane sa tim. Kada je postao imun na kokain prešao je na herion. Ubijao se iglama, trovao sebe, a što je najgore trovao je i mene. Svaki dan sam umirala gledajući ga kao se fiksa. Kako je prelazio na jače droge, tako su postajale i skuplje. Više nije mogao da plati gotovinom, pa je počeo iznostiti i stvari iz kuće. Prema meni je postao još gori, još više me tukao. Bilo me stid izaći pred narod jer mi je celo telo bilo u modricama. U pola leta ja sam nosila farmerke i majice dugih rukava kao posljednji debil, ali vrhunac je bio kada je doveo u moj stan, novog vlasnika. Usudio se da proda naše ljubavno gnezdo i da nas samovoljno izbaci napolje. To je bila kap koja je prelila čašu, tek tada sam shvatila da mu više nema povratka. Na lečenje nije hteo, sam da se skida nije hteo, odabrao je propast, odabrao je da umre kao narkoman i jedino što sam ja mogla uraditi tada za njega, jeste da mu pomognem. Nakon što nas je novi vlasnik stana isplatio skupa smo otišli do dilera od kojeg je nabavljao drogu. Kupio je sebi dozu, ja sam kridomice uzela još za 3 fiksa. Potom smo zajedno otišli u neku napuštenu kuću na kraju grada gdje su se okupljali takvi poput njega. Izgledao je poput mrtvaca, a kada je ubrizgao dozu potpuno se predao. Gledajući ga kako sebi priprema fikx, ja sam pripremila još tri, koliko sam i kupila. Ostao mi je gorak ukus sjećanja na to. Srce me bolelo kao nikad to tada, bila sam odlučna u tome da prekratim i njemu i sebi muke. Ubrizgala sam mu i preostala tri fiksa i gledala ga kako umire. I drugi narkomani su se skupili oko nas i gledali su šta se dešava. On je trzao pjenio, izvijao se.. - odmahnula je glavom i zatvorila oči. - To je bio užasan prizor, zaista užasan. Ubila sam osobu koju volim, ali barem sam mu skratila muke. Nakon što je umro ja sam odmah otišla i prijavila se policiji. Došli na mesto zločina uverili su se u istinitost mojih reči. Izvedana sam pred sud i dobila sam kaznu od 30 godina. Kako ironično, on bi ionako umro, ja sam mu samo skratila muke i opet sam dobila tolike godine robije. Gadna stvar zar ne ? - upitala me.
- Da, jeste. - odgovorila sam.
- i eto, to je moja priča, to je naša priča. - završila je.
Stvarno sam odabrala pravu osobu, tek sada sam bija svjesna toga i bilo mi je drago što uprkos tome što se radi o jednoj veoma teškoj životnoj priči, upravo sam ovu ženu izabrala da ispriča ono što je godinama tišti.
- Kako su tvoji roditelji podnijeli sve to ?
- Neočekivano dobro. Čak mi i danas dolaze u posjet. Ja sam jedinica, sve što ima otac ostavlja meni., tako da kada izađem odavde biću osigurana.
- Uskoro izlaziš, je li tako ?
- Da, još tri godine.
- Kako sada gledaš na sve ono što je bilo ?
- Kao na jednu tužnu priču koja se davno desila i davno završila. Kao na pročitano poglavnje u mojoj životnoj knjizi.
Kada bih rekla da ništa nisam osjetila prema svim ovim ženama, slagala bih. Ne, osjetila sam nešto, nešto snažno, nešto kao divljenje. Kako prema svim do sada tako i prema Jeleni koja je na pragu pete decenije svog života bila voljna da nastavi živjeti po izlasku odavde.
- Hvala ti što si podjelila svoju priču sa mnom.  
- Nema na čemu, zadovoljstvo je moje što sam imala priliku to da uradim.
Pogledom sam je ispratila iz kancelarije. Otišla je u pratnji stražarke koja je dovela. Definitivno nije izgledala kao neko ko ima toliko godina. Nakon njenog odlaska u kancelariju se vratila urednica. Žena Jeleninih godina, ali koja je izgledala dosta starije od nje. Za nju bi se i moglo reći da ima te godine. Uljudno sam se zahvalila i napustila zatvor, odlučila sam se na jednu odmarajuću šetnju Knez Mihajlovom ulicom.
Droga.. Milioni mladi diljem svijeta danas je koriste, nesvejsni koliku štetu nanose sebi i onima koji ih vole. Počnu je uzimati iz zabave, a naposlijetku im postane potreba. Samosvjesno se uništavaju konzumirajući to smeće koje još plaćaju paprenim cjenama. Jelena je samo jedna od mnogih koja je prošla kroz pakao boreći se sa tim opakim demenom osobe koju je voljela, na kraju.. Izgubila je bitku i još ga svojevoljno poslala u smrt.. Tužna priča, poučna i veoma emotivna..

RECI DROGI NE !!

Pilići, nova priča iz Srbije koju nam donosi Jelena Petrov. Kako Vam se dopada ? 

NAPOMENA:

POSTAVILA SAM NAJAVU ZA NOVU PRIČU " ZABRANJENO VOĆE " KOJU ĆU PISATI NAKOON ŠTO ZAVRŠIM UBICE. MOLIM VAS, ODVOJITE PAR MINUTA I POGLEDAJTE I NAPIŠITE MI ŠTA MISLITE O TOME, DA ZNAM VRIJEDI LI PISATI DALJE. IMATE NAJAVU, IMATE I TRAILER. VAMA JE TO PAR MINUTA, A MENI MNOGO ZNAČI. <3