Poslednje zbogom 4.deo ✔

1. Ljudi se menjaju, ja se ne menjam

Pakao je završio. 

Nisam više robinja. Nisam više ničije vlasništvo. Ali zarobljena sam u pokvarenom svetu. Na putu po kojem sam sama nogom kročila i u sudbini koju sam sama sebi pisala. Vatru koja gori oko mene i u meni, nemoguće je ugasiti. Samo jedan trenutak je bio dovoljan. Samo jedna varnica, a ta je jedna učinila požar. Vremena su ista. 

Ljudi se menjanju.. Ja se ne menjam!

Nije prošlo dugo. A kao da je cela večnost iza nas od dana kada je Mrki kročio u pakao.

Mesec dana. Samo mesec dana od njegovog odlaska na nekima bolji svet, a njemu svet gde će izgoreti do pepela zbog svojih grehova. Meni kao vek. Kao da je prošao život. Nečiji celi život. Zbogom kažemo onima, nekima kada smatramo da jih više nećemo sresti. Tako kažu. Ja, Ameja, robinja svoje prljave duše, tebi - dušmanu, mome prokletom vladaru života, tebi - pokvarenom zlu, Mrkiju, kažem sada zbogom i da se više nikada ne vidimo. Na ovome ne, a ni na onome svetu.

"Mogu se pridružiti?" Pitao je Delano, dok sam ispijala gorku kavu uz koju me pratila glavobolja zbog nespavanja.

"Da, možeš." Dozvolila sam. 

"Ameja, što radiš to sebi? 4 dana nisi spavala, piješ te kave koje te drže budnom, a jedva izdržiš. Spava ti se. Zašto se mučiš?" Zabrinut je bio. 

"Mozak ne spava, Delano.. Mozak mi ne spava, razmišljam." Odgovorila sam zagledana tako u neku prazninu u daljini. 

"Odmori se, a ja ću se pobrinuti za sve, veruj mi."

"Ne mogu spavati! Ne smem. Previše je posla, moram čekati i ostati budna dok ne dobijem poziv."

"Ljudi su rekli da će doći tek sutra, zašto se s tim opterečuješ? Bojiš se da ćeš negde pogrešiti, izostaviti nešto?" Pitao me.

Ljuto i s mrkim pogledom sam se mu obratila."Ne mogu pogrešiti i ne smem. Ja ne grešim!" Tvrdila sam sigurno.

"Bojiš se, dovoljno te znam! Biti gazda nije nimalo lako, ja znam. Već sam prošao tu aferu s tobom, ali ovaj put je ozbiljno.. Razumem te." Reće.

"Nemaš pojma, Delano!" Napadam ga. 

Iza lica jake žene krio se strah, panika.. Teško je. Jako je teško biti gazda. Teško je biti odgovoran, mnogo je toga u igri. Teško je biti Mrki. To sam jednom već shvatila, doživela. Ali nisam se iskreno nadala da će me taj osećaj ponovo pratiti. Bojiš se greške. Bojiš se da negde ne uništiš nešto ili nekoga, bojiš se da posao propadne.

Razmišljala sam dugo, da li da odustanem ali nije bilo moguće da podvučem rep i sklonim se. Da se krijem i bežim? Ne, to nisam ja. Ja sam problemima uvek išla suprotno. Gledajući jih u lice, govoreći jim da sam jača. Iako sam Delanu tvrdila da mi se ne spava, lagala sam. Užasno sam bila umorna i zaista je bio u pravu.

Otišla sam odmoriti. Rekla sam sebi, barem nekoliko sati da odmorim svoje sive celice. Ali nervoza.. Nervoza ne da zaspati. Čekam čoveka koji mi treba javiti da je posao obavljen. Da je sve prošlo kako treba.

Nakon možda 3,4 sata ustajem, budim se. Ponovo moja kava i dvorište. U poruci je pisalo da bi posao trebao biti završen. Sa osmehom ispijam jedan gutljaj kave i ugledam jaka svetla automobila koji ide prema kući.

Kad je stigao, na moje ni najmanje iznenađenje imam koga i videti. Albert. Prilazi mi i sedne. Ne pita ni da li može. Gledam ga i šutim. 

"Šta je, nećeš ništa reći?" Pitao je.