Kad je učenik spreman pojavi se i učitelj.
𝟰. 𝗱𝗲𝗼 𝗣𝗼𝘀𝗹𝗲𝗱𝗻𝗷𝗲 𝘇𝗯𝗼𝗴𝗼𝗺 ( 𝗻𝗮𝘀𝘁𝗮𝘃𝗮𝗸 𝟯.𝗱𝗲𝗹𝗮 𝗣𝘂𝘁 𝘂 𝗽𝗮𝗸𝗮𝗼 )
"Drhtiš uvek kad sam pored tebe, tvoje lice sve mi govori.. Zašto? Prokleta budi, budi uvek prokleta.."
Tiho...
Kada je Baja odlazio, stigao je Delano. Razgovarali su vani. Delano je bacio pogled prema balkonu gde sam stajala. Odmakla sam se, i ušla unutra. Došao je odma gore. Kucao je na vrata.
"Uđi." Pozvala sam ga.
"Kulturan si, čak kucaš." Rekla sam mu.
"Ameja.." Ozbiljnim tonom je započeo.
"Šta je Delano, čemu takav ton?"
"Inspektor..."
"Znam Delano. Bio je i ovde."
"Pronađen je mrtav."
Okrenem se, i pogledam ga čaša mi ispada iz ruku. "Šta pričaš Delano? Otkud ti to?" Pitam ga, i drhtim od straha.
"Javili su mi.. Pre pola sata."
Uhvatim se za glavu. Od šoka sednem na kauč, nisam u stanju ni da govorim. "Ujutro je bio ovde.." Rekla sam.
"Ameja, netko zna za ovo što se desilo, netko.."
"Delano, zovi Alberta odma!" Naredila sam mu.
Uzeo je telefon i zvao ga. Bila sam prestravljena, nisam znala šta se dešava nisam mogla da shvatim priču. Kao i uvek u vrtlogu laži i raznih izmišljenih priča, gubio se trag istini. Ali istinu smo znali mi. A očito je znao još netko. Bila sam na korak od zatvora na korak od smrti. Kako da se spasim ove nevolje, pitala sam se, ali odgovoriti sebi nisam znala niti je tko drugi znao. Albert ubrzo stiže.
Na vratima mu se bacam u zagrljaj. "Alberte, bojim se.."
Zaplakala sam. Prvi put u životu se bojim da se sazna istina, iako sam uvek bežala od toga da se saznaju moje laži. Ironično.. Iako sam mislila da sam se spasila, sve je ukazivalo da sam se tek sada našla u problemu.
"Ne brini se, Ameja. Sve ćemo srediti." Rekao je mirno.
"Kako možeš biti tako je*eno miran čoveče?!" Povikala sam.
Odmakao se hladno od mene koja sam histerisala.
"Čovek je mrtav, Adrian je mrtav, očekujem, da mi se uskoro policija okači na vrata, a ti kao da se ništa ne dešava, ponašaš se kao da nije ništa." Vikala sam.
Gledao me, po svom običaju, opušteno. "Ako sam ja rekao da se ne brineš onda nema potrebe za brigu." Reće ponovo opušteno.
Delano se lagano smirivao. "U pravu je, Ameja nemoj se brinuti ako je tako rekao Albert.."
"Vi niste normalni!" Povičem, i krenem naglo pored njega (Alberta), a on me jednim potezom ruke zaustavlja.
"Nismo završili razgovor. Sedi." Rekao je hladno.
"Alberte, izluđuješ me.." Rekla sam mu kroz zube.
"Sedi, neću ponavljati, umoran sam." Rekao je ponovo.
Sela sam. "Evo sedim." Rekla sam mu podbadajuće.
"Ameja, ne igraj se ponovo s mojim živicima. Ponašaj se normalno, pa do juče si to i bila. Čini mi se.."
"Gospodine, ja sam juče.."
"I šta ako si? Jel ti to nešto novo, nikada nisi ovako paničila, šta ti je sada? Ako sam ja jednom rekao nešto to važi zauvek. Nema straha veruj mi." Ponovio je.
Pogledala sam u pod. Počela sam jecati od muke, plača.
Prišao mi je, i seo pored mene. "Šta je sada?" Pitao je.
"Setila sam se.. Godinama unazad Alberte.. Onaj momak kojeg sam nehote.."
"Pšt.. Dobro je, i to je prošlo vidiš.."
"Mrki, me je tada bacio pod hladan tuš da se otreznim ista sam ovakva bila.. A ti.."
"Smiri se, Nemoj sad misliti o tome." Smirivao me.
"A ti si nešto najbolje što mi se desilo u životu." Rekla sam, i zagrlila ga jako. Uzvratio mi je.
"Volim te." Prošaputala sam mu na uho.
"I ja tebe jedina." Rekao je, i poljubio me u obraze.
Oups ! Cette image n'est pas conforme à nos directives de contenu. Afin de continuer la publication, veuillez la retirer ou mettre en ligne une autre image.
