Poslednje zbogom 4.deo ✔

3. "Koga lažeš ženo? Mene? Alberta?"

"Čestitam sestro, čestitam moja lavice!" Čujem Abaza koji je već stigao, a nisam ga ovako rano očekivala. 

"Hvala Abaze, baš si mi udelio kompliment." Realno, sa smeškom sam ga dočekala. 

"Sve je prošlo u redu, javili su mi upravo. Stiglo je na adresu i sigurno je." Rekao je misleći na deo posla koji smo obavili. 

"Ja znam da su moji ljudi najbolji što se tiče toga. Prema tome.. Nisam toliko iznenađena." 

"Kako si ti, šta ima novo?" Upitao me. 

"Ništa.. Čekam odvetnika, trebao bi već stići." Mrštila sam se. 

"A to.. Pa da reši se i posle ćeš imati mir.. Osim toga?" Pogledao me ispod oka. 

"Osim toga.. Šta?"

"Pa šta, ti meni reci.." Smeškao se. 

"Drugo ništa.. Vreme prolazi."

"Vreme prolazi, da.. Kako si, nisi mi odgovorila."

"Dobro sam ja.." Odgovorim mu, i oborim glavu. 

"Nisi, znam te. Šta se desilo?" Zanimao se za povod mog stanja. 

"Ništa, šta bi se desilo stvarno dobro sam."

"Zašto ti ne verujem?" Upitao je paleći cigaretu čije gorak ukus dima realno opiše moje gorke osećaje. 

"To je već odgovor koji ti trebaš znati, zašto mi ne veruješ. Zato što si čudan." Odvodim ga s teme kako me više bi pitao ništa. 

Zar je toliko očigledno, pitam se. Zar mi se na licu vidi skrivena bol koju želim utaškati, izbiti iz glave. Njega i njegovu pojavu. Alberta. Abaz me neko vreme gledao, nešto nemo promatrao. "Opusti se malo. Sve će polako doći na svoje, treba vremena. Sve nas je iznenadio taj nesretan slučaj, ali nipošto ne krivi sebe. Nikada!"

"Baš si ga voleo?" Pitala sam ga za Mrkija. 

Oborio je glavu."Nekada, davno.. Jer sam ga smatrao boljim čovekom. Izneverio me, kada sam mu shvatio pravo lice." Rekao je obarajući glavu. 

"Da.. Razumem te, isto je kod mene. U ovom trenutku mu želim da doživi nešto lepo barem na onom svetu."

Posle njega je delovalo sve opuštenije. A zagrizla sam ja u novu ulogu. Zagrizla dobro. Usred našeg razgovora, stigao je Adrian. Prišao je, pozdravljao. Seo je pored. "Hoćeš popiti nešto?" Nudila sam ga. 

"Ne.. Hvala. Došao sam, jer želim nešto razgovarati s tobom." Rekao je. 

"Dobro, o čemu je reč?"

Abaz je krenuo."Čekaj Abaze, nije problem da ostaneš, je l' tako?" Pitala sam gledajući u Adriana. Klimao je glavom. 

"Rođendan slavim. U subotu vas očekujem. Mnogo sam zauzet, pa neću možda moči svakoga da zovem, vi to javite drugima i nemojte da se desi da ne dođete."

"Doći ćemo naravno, hvala na pozivu." Odazvala sam se. 

Ustao je, i pružio mi ruku."Već odlaziš?"

"Da.. Imam nekog posla." Rekao je pomalo hladno. 

Abaz je pokušao neprimetno gledati u nas, pratiti.. Ali videla sam da je šarao očima. Adrian je odlazio. U meni tisuću pitanja bez odgovora. On ne zna šta želi. A ja kao znam. Ne znam ni ja. Zbunjena. Kao uvek.

Saopćila sam vest o njegovom rođendanu. Naravno da su svi bili voljni zabave naročito, jer je to prvo neko dešavanje nakon Mrkijeve smrti.

Delano je tiho izdihavao zrak gledajući po sobi, po dnevnom boravku."Zar ne misliš da je malo rano?" Pitao me je.