Poslednje zbogom 4.deo ✔

24. Kida me, guši me

Ugledala sam plava svetla ispred kuće. Policija. Lagano su ušli, pušteni su unutra. S njima ugledam i ćelavog inspektora kojem ime i sada ne znam.

"Gospođo Ameja?" Obratio mi se.

"Kojim dobrom?" Pitala sam.

"Imamo nalog za detaljni pretres vaše kuće, pri tom vas molim da ne otežavate situaciju i naš rad, te nam dopustite da obavimo svoje."

Kiselo sam se nasmejala. Rukom sam bez reči nakazala da rade svoj posao. S Abazom i Delanom smo se pogledali.

"Morao bi ispitati vaše kolege ako dozvolite?" Zanimalo ga.

"Povod?"

"Dobili smo prijavu o nestanku vašeg supruga. Dozvolite sada ako može?"

Debelo sam ga pogledala. "Zašto ja o tome nisam obaveštena?" Pitam ga.

"Evo, upravo sam vas obavestio i niste poprilično iznenađeni." Grdno se nasmešio.

"Dozvolite mi da radim svoj posao, a vi budite ovde s kolegom na čas."

Glasno sam udahnula na njegove prozivke. Krenuli su pretresati kuću. U tom momentu je stigao Albert. "Šta se dešava ovde?" Pitao je s vrata istog momenta kada je ušao.

Očima mu odgovaram. Bolje ne reći ništa, mislim u sebi.

"O, napokon se vidimo, gospodine kako ono beše, Albert?" Reće mu inspektor.

"Čemu ovo sada?" Pitao ga je Albert.

"Pa vidite, povodom prijave sam došao kao što sam rekao već gospođi Ameji, jel tako? Ne sumnjam da će vam preneti sve do poslednjeg detalja." Osmehnuo se.

Albert ga je smrknuto gledao i prišao meni bliže. Nakon pretresa su morali otići poraženo. Ništa osim oružja za kojeg imamo dozvolu, nije pronađeno. 

"Gospođo Ameja, izvinjavam se na smetnji u svoje i ime svojih kolega. Žao mi je da smo vas uznemirili." Reće inspektor, i pruži ruku.

Nisam mu je uzvratila. "Doviđenja!"

Sarkastično se nasmejao, i napustio kuću. Bila sam i besna i tužna. Tužna zbog surove realnosti, besna na sebe, na svoje delo. S druge strane u meni je proradio crv snage i još nakon ovog sada, bila sam sigurnija da ću Luča sravniti sa zemljom.

* * *

Novi dan. Nove odluke. Nova dešavanja. Loše prespavana noć kao i svaka druga do sada.

Ujutro sam se spremala na groblje da posetim svoje voljene. Otišla sam sama. Pristigla sam i kiša je mnogo padala. Nebo se otvorilo.

Prvo mom Nevenu. Zapevala sam mu omiljenu pesmu, milovala njegovo ime kroz koja slova protiću suze jedne majke. Nevino moje. Nevene moj. Sine majčin. Koliko mi nedostaje tvoj glas kada nežno i s ljubavlju dozivao si me. Ali ti si u raju, a ja sumnjam da ću tamo doći. A možda se nekada ipak opet sretnemo na mome putu u pakao, dok se budem osvrtala tvome pozdravu iz raja na drugoj strani. 

Namće moj. Koliko mi tvoj osmeh nedostaje. Koliko mi nedostaju tvoje šale i svaka glupost koju si uradio. A znam da si i dalje takav. Tebi zaborava nema, znam da si sa Zekom u društvu. Ne može ti biti loše, Miko moj.

Zekiću brate. Tvoja slamka spasa itekako je nešto što mi fali najviše. Neću umreti dok te ne osvetim brate, to sam obećala. Nedostaješ mi, nedostaješ toliko da boli. Čuvaj mi moje voljene.